Ako je nešto ujedinilo predstavnike srpskog biznisa poslednjih meseci, onda su to apeli da država obezbedi „stabilan kurs“. Jedni tvrde da ga treba braniti na 83 dinara, drugi da evro neko vreme treba da se zakuca na 90, a gradonačelnik Beograda Dragan Đilas je otišao i korak dalje tvrdnjom da je kurs od 95 dinara za evra „ravan katastrofi“. Ima i onih kojima navodno ne bi smetalo da na tabli menjačnice sutra osvane „evro = 150 RSD“, samo da u poslovnim planovima na duži rok mogu da računaju na određeni nivo kursa. Jedna deo privrednika, baš kao i ekonomista, je otvoreno protiv sadašnjeg režima rukovođeno plivajućeg kursa i trošenja deviznih rezervi na odbranu dinara.

Kroz zahteve za stabilnošću kursa, plasirala se kontraideja o uvođenju valutnog odbora ili fiksnog kursa. To znači da bi evro, na primer, odlukom parlamenta, vredeo 85 dinara, ali bi se dinari emitovali i povlačili samo sa prilivom ili povlačenjem evra u Srbiju.

Profesor Ekonomskog fakulteta Dragan Đuričin zalaže se za model koji bi bio na sredini između valutnog odbora i rukovođenog plivajućeg kursa. On predlaže da se kurs fiksira, ali da se revidira na nekoliko meseci u skladu sa prilivom i odlivom kapitala u zemlju. On ne odobrava politiku NBS koja gotovo svakodnevno interveniše prodajom milionskih evro iznosa na deviznom međubankarskom tržištu. Budući da nema priliva inostranog kapitala, sadašnji deficit tekućeg bilansa preneće se u narednu godinu, objašnjava on. Država tada neće imati devizne rezerve za odbranu likvidnosti jer će se istrošiti u ovoj godini, a ne treba zaboraviti da su u te rezerve uključeni i depoziti banaka koji ne pripadaju državi.

Sa druge strane, branitelji sadašnjeg režima tvrde da je fiksni kurs daleko skuplji jer zahteva velike devizne rezerve. Uz to, fiksni kurs loše reaguje na potrese na deviznom tržištu. Kompanije koje se sad bune, kad-tad ne bi bile zadovoljne ni fiksiranjem kursa, jer ako se domaća valuta preceni, izvoznici su destimulisani, a konkurentnost srpske privrede se smanjuje.

Što je možda još važnije, ovaj režim traži daleko veću disciplinu u fiskalnoj politici. Drugim rečima, bilo kakav rast plata i penzija bi građani na budžetskim jaslama mogli samo da sanjaju jer priliv konvertibilne valute- evra diktira štampanje para. To, sa druge strane, znači veliki pritisak na vlasti, od republičkog do lokalnog nivoa, da povuku daleko veće rezove u potrošnji od onih koji se sad pominju.

Profiteri

 

 Međutim, problem je u tome što fiskalna politika u Srbiji ne može da se prilagođava tako brzo kako bi fiksiranje kursa zahtevalo. I što je još veća mana, u zemljama koje pate od deficita platnog bilansa, fiksni kurs i smanjenje novca u opticaju su podloga da privreda sklizne u recesiju.

Ako bi neko i “profitirao” od uvođenja fiksnog kursa, onda je to definitivno NBS. Centralna banka bi bila u dosta komfornijoj poziciji bar iz dva razloga. Sa režimom fiksnog kursa kao da nema monetarne politike – NBS po automatizmu štampa dinare na osnovu dotoka deviza. I drugo, srpska centralna banka bila bi daleko popularnija u očima građana koji ovih dana sa strepnjom čekaju koliko će sutra dinar pasti.

Osim NBS, kojoj bi valutni odbor smanjio obim posla i šansu da bude kreativna u vođenju monetarne poltike, od fiksiranja kursa bi profitirala još jedna grupa ljudi. Naučni saradnik Ekonomskog instituta i član Ekonomskog saveta Vlade Srbije Stojan Stamenković smatra da fiksni kurs otvara vrata crnom tržištu deviza. U isto vreme, on u MAT-u upozorava privrednike da nikako ne treba mešati stabilan i izvestan kurs. Naime, stabilan kurs na mora da znači da je njegov budući kurs izvestan.

Ako bi se, hipotetički, NBS odlučila za fiksiranje kursa, onda bi se celokupna pažnja javnosti premestila sa posmatranja dnevnih depresijacija kursa na očekivanje izraženijeg pada vrednosti domaće valute u nekom budućem periodu. I drugi eksperti upozoravaju da bi dan posle eventualnog prelaska na fiksni kurs u Srbiji oživele „aveti prošlosti“ kao što su „šticovanje“ deviza, pri čemu bi samo „podobni“ privrednici mogli evre da kupuju po zvaničnom, a svi ostali bi morali da ih plaćaju po tržišnom, znatno višem kursu.

Slučaj Litvanije

Pobornici ideje uvođenja valutnog odbora u svoju korist često navode BiH, Bugarsku ili Litvaniju kao primere zemalja koje su fiksirale kurs, pa im se, bar dosad, ništa nije desilo. Međutim, šokovi na svetskom tržištu su evidentno uticali na ekonomije ovih zemalja, čime je fiksni kurs stavljen pod lupu. Litvanija je nedavno napravila aranžman sa MMF-om, ali je odlučila da zadrži valutni odbor i kurs na određenom nivou, nedavno je prepričao srpski guverner Radovan Jelašić. MMF je to odobrio, ali uz težak uslov da se onda prilagode plate.

Prema računici MMF-a, litvanske vlasti moraće nominalno da smanje zarade za 25 odsto. Doduše, u svom izveštaju iz decembra 2008. MMF je ostavio i mogućnost devalvacije litvanske valute litas. Takođe, MMF od privatnog sektora u toj baltičkoj zemlji očekuje da osigura fleksibilnost (čitaj smanjenje) plata pod pritiskom nezaposlenosti i pada plata u javnom sektoru, jer su poslednjih godina zarade u privatnom sektoru rasle brže od produktivnosti privrede. Zvuči poznato, zar ne?

MMF predviđa da bi povećanje opšte stope PDV-a i ukidanje izuzetaka za plaćanje ovog poreza poboljšalo budžetske prilive i proširilo poresku bazu u Litvaniji. Prevelik pritisak povećanja PDV-a na domaćinstva bio bi ublažen smanjenjem nekih ličnih poreza. Finansijska situacija bi, takođe, zahtevala i zaustavljanje nekih investicionih programa sve dok se ne obezbede izvori finansiranja.

Dakle, na osnovu iskustva Litvanije i drugih zemalja, Srbija može uvek da bira: (rukovođeni) plivajući ili fiksni kurs. Srbija se odlučila za plivajući uz asistenciju NBS, što ne znači da jednog dana kreatori ekonomske politike neće odlučiti da zakucaju dinar na određenom nivou. Samo što će cena uvođenja stabilnog kursa nametnuti potpuno drugačija pravila igre.