Čak i čelnicima Svetske košarkaške federacije, FIBA, režiserima skandala, ili još bolje rečeno drumske krađe, kojom su omogućili domaćinu Turskoj da u polufinalnoj utakmici Svetskog prvenstva pobedi od sebe boljega.
A najviše boli nezasluženi poraz. Videlo se to i u utakmici za treće mesto.

Koga je mogla da motiviše bitka za bronzu, kada je sigurno srebro ukradeno samo par sekundi pre isteka meča sa domaćinima, kojima nije moglo da pomogne ni 15.000 vatrenih navijača, pa su zato stvar u svoje ruke morali da preuzmu sudije i FIBA.

Takav rasplet mogao se, doduše, naslutiti od samog početka. Videlo se da delioci (ne)pravde jedva čekaju i najmanji povod da loptu dodele domaćinima. Svest o tome, ipak, ne može da umanji gorčinu i razočaranje navijača, ne samo u Srbiji, već i svih ostalih koje su srpski košarkaši pridobili svojim igrama na Svetskom prvenstvu.

Mnogo toga u svetu definitivno nije fer. I teško da se tu može bilo šta promeniti, jer para vrti gde burgija neće. A Srbija definitivno nema novca. Znaju to i njeni građani, koji jedva sastavljaju kraj s krajem.

No, čak da ima novca i za bacanje, ne verujem da sam usamljeni protivnik sve prisutnijeg raspoloženja, nastalog tokom prvobitne akumulacije kapitala u Srbiji, da se novcem može kupiti sve, uključujući i pobedu na sportskim terenima.

Svetsko prvenstvo u košarci samo je povod da se još jednom svi zajedno preispitamo dokle će se krađe tolerisati. I do kada će krivci nekažnjeno gospodariti našim sudbinama. Pri tome ne mislim samo, niti prvenstveno na otpor svetskim moćnicima, političarima i ključnim ljudima finansijskih institucija i multinacionalnih kompanija. Ne zato što od njihovih odluka ne zavise i naši obični životi, već isključivo zbog toga što su oni daleko izvan dometa bilo kakvog našeg pojedinačnog ili kolektivnog protivljenja.

Mislim, dakle, pre svega na domaće „jajare“, one koji nam svaki dan, skoro neprimetno, ali nezajažljivo, zavlače ruke u džepove ili nam ispiraju mozgove. A koliko to vešto i uspešno rade svedoči i bolna činjenica da smo po prosečnim zaradama pali na poslednje mesto u regionu. Najgori smo.

Zato smo, reći će cinici, u vrhu rang-liste po stepenu nezaposlenosti, stopi inflacije, spoljnotrgovinskom deficitu i nizu drugih pokazatelja naše nevesele ekonomske stvarnosti. Šta bi tek bilo da Srbija, bar prema tvrdnjama zvaničnika, nije lider reformi u regionu?

Za čitavu deceniju, od početka „demokratskih“ promena, malo se toga promenilo. U svakom slučaju daleko manje od očekivanja većine građana, koji su i doprineli promeni vlasti. Zato se sada i osećaju kao srpski košarkaši u subotu uveče, posle poraza u Istanbulu. Bili su na korak od osvajanja bar srebrne medalje i borbe za zlato, a samo dan kasnije miljama daleko od bronze. Njima se san pretvorio u košmar za samo par sekundi, dok većina žitelja Srbije propada godinama. Bez nade da će uskoro biti bolje. Osim neizlečivih optimista koji, ničim izazvano, još veruju obećanjima „Đekna političara“, koji stalno tvrde da će biti bolje, a kad će, ne zna se.

Ne sporeći da su najveći krivci za loše stanje oni koji donose odluke, svako od nas bi ipak trebalo da se zapita koliko je tome svojim (ne)činjenjem doprineo. Propadanje se neće zaustaviti sve dok svako za sebe ne izračuna kakve efekte po njega ima svaka odluka zvaničnika. Umesto da na reč veruju onima koje prevashodno zanima lični i stranački rejting, svako može da podvuče crtu i ustanovi da li će neka mera Vlade, centralne banke ili bilo koje treće državne institucije za njega značiti u konačnom zbiru plus ili minus. Vreme je, dakle, za matematiku, a ne za psihologiju.

U suprotnom, možemo nastaviti da se žalimo i kukumavčimo da su nas sudije pokrale, kao košarkaše u Istanbulu. FIBA će izdati saopštenje da je prvenstvo bilo besprekorno. Zavesa će pasti i - nikom ništa. Čak ni izvinjenja neće biti. Upravo zbog toga u Srbiji moraju pasti maske. Deset godina od 5. oktobra 2000. je prošlo kao tren i bilo bi katastrofalno ako i naredna decenija bude protraćena. A to se, nažalost, može dogoditi. Zato je bolje već sada o tome razmišljati, nego 2020. konstatovati da je Srbija jedna velika „pačija škola“ i da se nije mrdnula dalje od početka.