Logično je, dakle, očekivati petooktobarske fanfare sa svih strana, i „tepih bombardovanje“ dokazima o veličanstvenim dosegnućima desetogodišnje demokratske vlasti.

Deset godina je, valja reći, prilično vremena – smeni se, na primer, cela generacija, deca toliko porastu da već ozbiljno nerviraju roditelje, otopi se veliki deo Zemljinih ledenih ploča, Evropska unija se duplira, zastare čak i ozbiljna krivična dela ruskih azilanata. Čak i Bane Bumbar za to vreme uspe da postane čovek.

Dovoljno je to vremena i da se promeni ksenofobično društvo koje baštini zlu prošlost. I promenilo se, Srbija je danas u mnogo čemu drugačija i bolja nego u Miloševićevo vreme. Ali, istini za volju, nije evoluiralo do onoga o čemu su građani pre decenije sanjali. O tome nisu pisane brojne naučne studije, ali skup utisaka građana nedvosmisleno govori da je estetika devedesetih u mnogo čemu preživela. Uostalom, ma koliko kreativno bile prikazane, brojke ne lažu – nezaposlenost u Srbiji je među najvećim, plate među najnižim u regionu, EU je i dalje dovoljno daleko da se o njoj govori u kontekstu budućnosti još nerođene dece...

Jedna od posledica sveopšteg „uspeha“ je i rastuća evrofobija. Ruku na srce, sve većem nezadovoljstvu doprinela je i arogantna briselska administracija. Malo je, čak i učenih ljudi, koji makar jednom u proteklih deset godina nisu pomislili da su briselska uslovljavanja, osim što su neproduktivna, i iritantna i da je krajnje vreme da Evropa okrene i drugi list. Još je više onih kojima je priče o EU preko glave i koji, ako savladaju urođenu srpsku sklonost ka autodestrukciji, Evropu vide samo kao neminovnog partnera kojim se treba što više okoristiti.

Ta „tržišna niša“ nije prošla neopaženo. Otuda i galopirajući evropeizam Tomislava Nikolića koji je doskora u Srbiji bio inspiracija, poput Neda Luda, onima koji su zagovarali da treba polupati sve što je evropsko a nije „golf“.

Nikolić je odavno shvatio da su tržišni zakoni primenjivi i u politici. Iako još primetno manipuliše sa identitetom, krenuo je zdravom preduzetničkom logikom, našao je kupce, za njih osmislio proizvod i mudro ga oglasio - članstvo Srbije u EU ekonomska neizbežnost. Nije, dakle, EU ideal kom treba težiti, nego zajednica bez koje Srbija ne može da preživi.

Teško, međutim, da se sa srebroljubivim evropeizmom može daleko dogurati. Evropa neće „uvući“ na silu lenju Srbiju, pogotovo sad kad je i sama zamorena brojnim proširenjima. Sačekaće da joj se Srbija nametne. Bez obzira na to što Brisel deklarativno prihvata Nikolića za mogućeg proevropskog lidera, nije izvesno da u njemu vide čoveka koji ume da predstavi zašto bi Srbiju trebalo primiti u članstvo. Naprednjački stav o neizbežnosti ne govori čime je ovdašnje društvo zaslužilo privilegiju članstva u EU i šta ima da ponudi Evropi pa da je upotpuni i obogati.

Površno je doživljavati EU samo kao ekonomsku zajednicu. Da su razmišljajući o ujedinjenju imali na umu samo ekonomske interese, Šuman i Mone ne bi „začeli“ uniju kakva je danas. To što je EU druga po veličini svetska ekonomija posledica je zajedništva koje u osnovi ima mnogobrojne vrednosti. Njihova kriza danas je najveći izazov za budućnost EU. Evropa je u mnogo čemu „omanula“ – građani se ne osećaju Evropljanima, zajedničke institucije su i posle Lisabonskog sporazuma preslabe (Kisindžer još ne zna čiji telefonski broj da okrene kad želi da pozove Evropu), zamor od brzih proširenja je očigledan.

Ekonomska kriza je ogolila mit o neupitnosti zajedništva – bogate zemlje na sve načine pokušavaju da obeshrabre imigrante iz siromašnijih država Unije, građani imućnijih regiona sve se bučnije protive davanju novca siromašnijim zemljama. Za EU, ipak, ne treba brinuti. Glavni napori narednih država koje predsedavaju biće, pre svega, da ojačaju te oslabljene vrednosti i prilično je neverovatno da će u tome omanuti.

Priprostima kod nas te nevolje mogu delovati i ohrabrujuće. Ipak, ne treba zaboraviti da je Srbija, zajedno sa ostalim zemljama Balkana, do pre dve decenije vrlo uspešno praktikovala evropske vrednosti. Uostalom, nije malo onih koji današnje evropske principe porede sa odnosima u SFRJ. Fondovi solidarnosti kojima su pomagane siromašne republike neodoljivo podsećaju na evropske kohezione fondove iz kojih se potpomažu siromašne evropske države. O slobodnom kretanju ljudi i zajedničkom tržištu ne treba ni govoriti. Jugoslavija je u koječemu bila i naprednija. Ako ništa drugo, bar je postojao jugoslovenski identitet.

Negiranje i radovanje vrednosnoj krizi i ograničavanje na prost ekonomski interes utoliko je skaredan ako se zna kakve su bile posledice odricanja zajedništva. Srbija, čak ni ekonomski, nije propala dok je pomagala siromašnije, ali jeste kad je solidarnost „memorandumski“ pretvorila u eksploataciju, vrednost u njenu suprotnost.

Ne treba mnogo sumnjati da će naprednjaci, vremenom, u svojoj pragmatičnosti sve više usvajati i podsećati na te dobre vrednosti. To im ne odriče ni vladajuća koalicija, koja nije odbacila mogućnost da vremenom sa njima podeli monopol na evropske integracije. Srbija će uskoro, nadajmo se, postati i zvanični kandidat i ubrzano početi brojne strukturne reforme, za koje će im se otvoriti mnogobrojni evropski fondovi. Reforme su unosan biznis, a posla ima sasvim dovoljno za sve. Uostalom, nije li saradnja jedna od temeljnih evropskih vrednosti.