Da ne bude zabune, na dobrovoljno vatrogasno društvo. Jer, u poslednje vreme i ne rade ništa drugo osim što nastoje da gase sve brojnije požare na raznim tržištima. Najpre mleka, potom hleba, a kada se „zagreju“, ko zna šta će biti sledeće na redu.

  Utisak je, međutim, da im u tome baš i ne ide sve od ruke. Zato polako, ali sigurno efekti njihovih „mera protivpožarne zaštite“ počinju da liče na ono što se, u pokušaju da uhvate najbržeg miša na svetu, Brzog Gonzalesa, desilo dvojici mačora, Petru i Đorđu u starom dobrom crtaću „Uigrani tandem“. Neki će se sigurno setiti. Ostale ću podsetiti.            

B. E. N. Z. I. N.

„O kako se čudno piše reč-voda“, rekao je Petar i potom polio benzinom svog ortaka, koji se dimio, jer mu je prethodno dinamit eksplodirao u lice. Posle kraće neverice što je polivanje „vodom“ samo razbuktalo vatru, Petar se brzo pribrao, pomirljivo zagrlio ortaka i umirujućim tonom rekao: „Ali, Đorđe je moj drug“.

E, hajde da vidimo kako bi izgledalo kada bi se ključna poruka iz antologijskog crtaća „preslikala“ na stvarna zbivanja u Srbiji.

U. R. E. D. B. A.

„O kako se u Srbiji čudno piše reč tržište“.

A efekti su, takođe, veoma slični. Ne samo da Vlada svojom uredbom o mleku nije smirila požar na tržištu, već ga je dodatno rasplamsala. Doskora nije bilo samo kratkotrajnog, najjeftinijeg mleka. Sada u prodavnicama nema ni jogurta, ni dugotrajnog mleka, ni voćnog jogurta. Nema ničega. Osim praznih rafova u kojima su doskora bile mlečne prerađevine.

Niko iz Vlade, doduše, još nije rekao da mu je Salford, koji je donedavno ministar poljoprivrede Saša Dragin označavao kao ključnog krivca za nestašicu, isto što i Petru Đorđe. Dakle, drug. No, niko nije ni prstom mrdnuo da se ukinu prelevmani i smanje carine na uvoz mleka, te da se povećanom ponudom mleka iz inostranstva stabilizuje snabdevanje domaćih potrošača. A, da sve bude još čudnije, čak se i oni koje ministar poljoprivrede optužuje za zloupotrebu monopolskog položaja zalažu, bar javno, za uvoz mleka.

Uprkos tome, Vlada, ili bar pojedini ministri, veruju da je njihova ruka mnogo bolja od „nevidljive ruke tržišta“. Pa su brže-bolje rešili da na isti način regulišu i tržište hleba. Samo da i efekti ne budu isti, pa da uskoro hleba bude samo za ranoranioce. Ko će onda u ime Vlade preuzeti ulogu francuske kraljice Marije Antoanete, koja je svojim podanicima poručila: „Ako nema hleba, jedite kolače“. Na stranu što za kolače, osim brašna, treba i mleko, a ni njega nema.

Ako je i bilo onih koji su verovali da je uredba o mleku izuzetak, kojim Vlada nastoji da otkloni poremećaj na tržištu mlečnih proizvoda, najnovija uredba o hlebu je dokaz da se to pre može tumačiti kao najava novog, veoma opasnog trenda. Mnogi se već pitaju ko je sledeći? Možda proizvođači šećera? Ako u delovanju Vlade ima ikakve sistematičnosti, čini se da su oni idealni za novu uredbu. Pa, zar bi posle svega nekoga iznenadilo da ih država natera da proizvode po 30 odsto šećera u kristalu, u pakovanjima od jednog i 10 kilograma, a da ostatak raspodele na šećer u kocki i u prahu.

Time se, naravno, spisak ne iscrpljuje. Zašto bi ostali proizvođači bili povlašćeni. Pa, zar iko bolje od države zna šta je građanima potrebno? A, ni proizvođače više ne bi bolela glava. Tačno bi, bez ikakvih troškova za ispitivanje tržišta, znali šta moraju da isporuče.

Ako je već tako, bilo bi logično da Vlada što pre osnuje novu agenciju, kojoj će jedini zadatak biti da smisli nova pravila igre za što veći broj privrednih sektora. Tako bi, na primer, ta agencija mogla građevinarima da naredi koliko tačno u zgradi mora da ima garsonjera, jednosobnih, dvosobnih i trosobnih stanova.

Konditorima bi mogla da propiše koliko tačno moraju da proizvedu keksa, koliko čokolade, a koliko bombona. Za US Steel bi, pak, država mogla da donese uredbu po kojoj smederevska železara mora da proizvede po 30 odsto toplo i hladnovaljanog lima, a po 20 odsto pocinkovanog lima i „L“ profila. A ko zna, možda će nekome pasti na pamet da se tamo ponovo gaje pečurke i pravi džem.

Ima u svemu tome samo jedna mala „kvaka“. Nikome u Vladi neće faliti ni dlaka sa glave ako neko od proizvođača bankrotira zato što mu je država nametnula suluda pravila igre. Kao da su u Nemanjinoj 11 zaboravili da se preduzeća ne osnivaju da bi radila posao države, već uglavnom da bi njihovi vlasnici ostvarili profit. Država je, pak, tu da reaguje samo ako dođe do poremećaja na tržištu ili ako se u tom nastojanju privrednici ogreše o uobičajene norme poslovnog ponašanja ili, ne daj bože, prekrše neki zakon. U Srbiji je, pak, opšte uverenje da pojedinci, posebno oni bliski vlastima, lako mogu proći nekažnjeno i kada krše zakone.

Zato svi ostali moraju da plaćaju i na mostu i na ćupriji. Zato će do kraja godine inflacija probiti gornju planiranu granicu od osam odsto. Za ministra trgovine Slobodana Milosavljevića uspeh će, zbog krize, biti ako inflacija bude jednocifrena. Pa, upravo zbog krize bi trebalo da bude niža, jer su već dve godine penzije i plate u javnom sektoru zamrznute. U svim ostalim zemljama cene nikada nisu sporije rasle. U Hrvatskoj, na primer, cele godine cene će porasti kao u Srbiji za mesec dana. A i tamo je valjda kriza. Biće zato da je po sredi nešto drugo, uključujući i to što Vlada Srbije u gašenju požara koristi ista sredstva kao „Uigrani tandem“.