Shodno tome ni budžet za 2011. sigurno neće biti, kako su zvaničnici proteklih godina uporno ponavljali, „i socijalni i razvojni“, nego jednostavno – predizborni. Teško nama, kada je država i u običnim godinama, bez izbora, trošila godišnje milijardu i po evra više nego što je od harača mogla da ubere. I pri tome ni svoje račune za grejanje, struju ili odnošenje smeća nije plaćala. A, imalo je, sigurno, šta da se odnese.

No, ima u svemu i jedna dobra stvar. To što se već sada može naslutiti da će budžet za narednu godinu biti predizborni, što znači da će se u njemu naći para za podmazivanje glasačke mašine, bar neće vređati inteligenciju većine, kojoj je i ranije bilo jasno da su svi dosadašnji budžeti bili sve samo ne „razvojni“. Osim ako se pod „razvojnim“ ne smatra da su doprinosili daljem „razvoju krize“.

Iako su tokom pregovora predstavnika Vlade Srbije i MMF-a do javnosti dopirali „dimni signali“ da se koplja najviše lome o nekim rešenjima predloženih izmena Zakona o penzijsko-invalidskom osiguranju, ispostavilo se da je to bila „lažna dojava“. Kao što su Mladića pobrkali sa Crvenkapom pa ga traže po raznim „Bajkama“. Ko zna, možda uskoro uhapse i braću Grim.

Još jedna razlika između Mladića i MMF-a je što za sve informacije o haškom beguncu država nudi nagradu od 10 miliona evra. Nesporazum sa MMF-om, prema nezvaničnim informacijama, težak je između 40 i 60 milijardi dinara. Toliko je Vlada naumila da potroši u 2011. iznad ranije dogovorenog okvira. I iznad limita, na koji se u međuvremenu, usvajanjem izmena Zakona o budžetskom sistemu, ekipa iz Nemanjine 11 sama obavezala. Mladić bi, dakle, koštao poreske obveznike, a MMF od srpskih zvaničnika traži da smanje potrošnju za oko pola milijarde evra. Kako, kada po rečima predsednika Borisa Tadića ni do sada nisu imali čime da plaćaju svoje račune?

Elem, u prvoj skici budžeta za 2011. rashodi su toliko veći od prihoda da bi manjak u državnoj kasi bio skoro šest, a ne najviše četiri odsto bruto domaćeg proizvoda. Nema šta, fantastično fiskalno prilagođavanje! Moglo je i gore, upozoravaju pesimisti.

Ko zna, dodaju optimisti, dok predlog budžeta dođe u parlament na glasanje, možda deficit naraste i na više od dve milijarde evra. Uostalom, manjak u budžetu Srbije prošlog meseca porastao je na 14 milijardi dinara i ukoliko bi ostao na tom nivou i cele naredne godine samo bi deficit republičkog budžeta iznosio skoro 1,6 milijardi evra. Ostatak do dve milijarde lako bi nadomestili manjkovi u lokalnim i budžetu Vojvodine i fondovima obaveznog socijalnog osiguranja.

U svakom slučaju, ne bih voleo da sam u koži ministarke finansija Diane Dragutinović. Da, kojim slučajem jesam, znam šta bih uradio. Podneo bih ostavku i bar spasio dušu, ako već ne bih mogao da spasim javne finansije zemlje i urazumim ostale ministre, koji državni budžet shvataju kao svojevrsni bunar želja. U koji baciš jedan novčić, a uzmeš koliko ti treba. Skoro kao u komunizmu. Svakome prema potrebama.

Problem je samo što neko drugi mora da napuni taj bunar. A džepovi ogromne većine građana su se prilično istanjili. Uz to, iluzorno je očekivati da će preko noći i kapom i šakom novac u državnu kasu početi da ubacuje nekolicina onih koji su uspeli i tokom krize da uvećaju svoje bogatstvo.

Još jedna stvar mi nije jasna. Neki misle da se pojedini srpski zvaničnici prave Englezi. Ma nemoj! Pa, njihova kraljica je otkazala proslavu svog rođendana da bi na ličnom primeru pokazala da se slaže sa rigoroznim merama štednje nove vlade. Naši vladari, pak, troše nemilice. Doduše, ispostavilo se da i oni umeju da „štede“. Jednostavno, za razliku od običnih smrtnika, ne plaćaju sve što „pojedu i popiju“. Može im se. Ionako oni postavljaju direktore javnih preduzeća. Pa, čik, neka neko blokira račun Vlade ili Predsedništva. A za građane, koga briga! Njih niko ne pita imaju li čime da plaćaju svoje obaveze.

Kad smo već kod javnih preduzeća, pre nego što je prva verzija budžeta za 2011. i predstavljena javnosti, ima indicija da su počele neke zakulisne igre. Da ne kažem vezana trgovina. Po principu „ja tebi glas za predlog budžeta, ti meni visoku funkciju u nekoj državnoj firmi, bar dok se ne privatizuje“.

Uostalom, u postojećem miljeu da li bi ikoga začudilo da je, na primer, Liga socijal-demokrata Vojvodine dobila mesto prvog čoveka Elektrovojvodine u zamenu za glasove poslanika te stranke kada se bude glasalo za novi budžet? Iako nisam pristalica teorije zavere, moram da priznam da mi se uvukao crv sumnje, posebno otkako je bivši direktor Elektrovojvodine postavljen za izvršnog direktora EPS-a. Pa, ako je čovek dobro radio svoj posao, zašto je smenjen? Opet, ako nije bio dobar za jednu od pet distributerskih firmi-ćerki EPS-a, kako će biti dobar za neuporedivo bogatiju „majku“.

Biće, ipak, da tu nisu bila čista posla i da je nekima važnije da na dobro plaćena mesta u javnim preduzećima zbrinu političke istomišljenike i simpatizere nego ljude koji su zbog zemljotresa ostali bez krova nad glavom.

Da ne bude zabune, ne bi ovo bio prvi put da se kupuju glasovi u parlamentu. Dešavalo se to i ranije. Nadao sam se, međutim, da će se jednog dana prekinuti takva praksa. Prerano. Izgleda da ćemo i ove zime gledati jednu od brojnih repriza skupštinske „sapunice“. Tim pre što vlast ima rok da usvoji budžet za narednu godinu do kraja marta 2011. U suprotnom, Skupština se raspušta i zakazuju parlamentarni izbori. To za aktuelnu vlast ne bi bio dobar tajming, jer do tada teško da će stići pare od prodaje Telekoma, a nema nikakvih šansi da se napravi novi korak na putu ka Briselu. Zato je lakše obezbediti podršku nekih poslanika za budžet, nego ići na izbore, „kada im vreme nije“.