Tako joj je podne, za kad je zakazan sastanak u hotelu Town House u Maršala Birjuzova, preuranjen trenutak i za sočni kolač (cheesecake), a kamoli ručak. Tako i dalje principijelno ne jede uz TV, vodeći zbog toga česte “male ratove” sa svojim “mladićima”, dvanaestogodišnjim sinom Markom i suprugom Goranom Gajićem. Tako i sad, kad je sama, bira knjigu za društvo za večerom.

“Knjige su u mojoj familiji oduvek zauzimale sveto mesto, nikad nisu skrnavljene podvlačenjem ili beleškama na marginama. Knjige su moja religiozna orijentacija”, višeslojna je Mirina definicija, do čijeg će raspleta doći nešto kasnije u razgovoru koji se s lakoćom kreće od običnih tema do razmatranja suštine života.

Sklonost ka lepoj reči usađena joj je od malena, prvenstveno zaslugom majke bibliotekarke, osnivača odeljenja za decu u zagrebačkoj Gradskoj biblioteci, koja je svake godine, “celog svog života”, ritualno posećivala Beogradski sajam knjiga donoseći kući mnogo najlepše ilustrovanih izdanja. “Iz toga sam ja, kao dete, najviše profitirala”, naglašava glumica čiji je prvi detinji san, shodno tome, bio da postane spisateljica i prevoditeljka. I pored kasnije ostvarene blistave glumačke karijere, od tih ambicija nije odustala, pa je razlog zašto je Mira Furlan u Beogradu upravo sajamska promocija njene prve knjige “Totalna rasprodaja” (Samizdat B92). Zapravo zbirke kratkih političkih eseja koje je kao kolumne objavljila od 2004. do 2006. u hrvatskom Feralu.

Jezike i dalje strastveno uči, pa je savladala i španski s lakoćom nekog ko ima “klikerčić” za lingvistiku. “S druge strane, potpuno sam lišena tehničke inteligencije koju poseduju Goran i naš sin. Marka od najranijeg detinjstva interesuje kako nešto funkcioniše, zašto se vrti, pada, a na mene oduvek utiču slike, utisci, osećaji, misli...”, do srži razložno obrazlaže popularna gošća Beograda.

To je taj čovek

Ne krije zadovoljstvo zbog toplog dočeka, na koji je doduše i navikla od svog prvog dolaska 2003. (povodom snimanja filma “Diši duboko” Dragana Marinkovića) i nesputanog izliva emocija, a komplimente poput “hvala vam što postojite” tumači prepoznavanjem “ljudskosti”. “Međutim, poznato je da je lepota, kao i sve drugo, u očima posmatrača”, podseća na dvosmernost tog procesa. Ovo je Beograd kog voli da se seća i koji je asocira na prve godine veze s Goranom. A kad o njemu priča, Mira postaje još mlađa, ako je to, u odnosu na silne pohvale njene mladolikosti, uopšte moguće.

“Upoznali smo se tokom male letnje turneje zagrebačkog benda Le Cinema, gde sam bila gost, kao i Drago Mlinarec i Vlada Divljan, na koncertima na Visu i Hvaru. Goran je došao da snimi muzički video, kao jedan od glavnih reditelja tog žanra u ex-Yu, i kad sam ga videla visoko gore, kako se jednom rukom drži za jarbol, pomislila sam ‘to je taj čovek’”, kroz smeh priča glumica kojoj je ta morska epizoda donela životnu ljubav i odrednicu “pevačica” u Vikipediji.

Njihova ljubav je istrpela razna iskušenja, odbacivanje obe domovine, emigraciju, borbu s gorčinom, razočaranjima i migoljenjem identiteta, da bi uplovila u mirnije vode, roditeljstvo, profesionalnu i sigurnost doma u Los Anđelesu, na brdu ispod znaka Holivud. Sada je, kao majka, kaže, „suočena s novim izazovima, s tim kako odgajiti dete u vreme opšte krize vrednosti, da li mu reći ‘budi politički oportunist, bezobziran, beskrupulozan, snađi se, otmi, laži i biće ti fantastično’, ili ga vaspitati kako su nas vaspitavali, a očito nas nisu spremili za realnost koja je stigla“.

A stvarnost koja nas je snašla i koja je u nama je još živa jeste “ubiti, opljačkati, silovati” zbog “imena, simbola, zastava”, a suštinski zbog nagonske potrebe za pripadanjem i straha da će nam to “zborno mesto” biti uskraćeno. “Moje unutrašnje ustrojstvo to još ne može da shvati, ne pripadam tom viđenju sveta, ja verujem da je nacija veštačka, naučno neutemeljena kategorija, i ne pristajem ni na rodnu, niti na bilo koju drugu podelu”, izričita je Mira Furlan.

Beg od stvarnosti

  Međutim, takvi razdori se raspiruju upravo da se ne bi razmišljalo o tome “kuda ide planeta koju smo uništili”, kaže poznata glumica potpuno izlazeći iz voda “lakih nota” u dramatične sfere “rekvijema”. “Kad čitaš ozbiljne eseje, ozbiljnih ljudi koji su dobili Nobelove nagrade, shvataš da mi više ništa ne možemo da uradimo da sprečimo propast i da je svaki doprinos poput vožnje hibridnih automobila, što je moj slučaj, kao i kontrolisano trošenje struje i pravljenje otpada, sasvim uzaludan”, kaže Mira Furlan priznajući da je po tom pitanju “prava katastrofičarka”. Naučnici skloni takvim tezama, kaže, preporučuju beg u planine, a da li će “njeno brdašce” odoleti potopu, nije sigurna.

Od kataklizmičnih i sličnih misli se brani jogom, šetanjem, plivanjem, nekom vrstom izolacije s tek povremenim izletima u stvarnost, u koje spada i snimanje filmova i serija, sve češće i na našim prostorima. “Relativno često sam radila i s Goranom (video “Vita jela, zelen bor”, u Srbiji pred rat, adaptacija “Antigone” u LA, epizoda u seriji “Vavilon 5” koja ju je proslavila u Holivudu, epizode u seriji “Vratiće se rode”) i to je pravo zadovoljstvo zato što je on “u rovu” sa ekipom, ima poštovanja prema glumcu i smatra ga delom kreativnog procesa, a to je svakom najlepše u radu.

“Niko ne voli biti upotrebljen kao najamni radnik, što je najčešće slučaj”, kaže. Biti dobar reditelj je i pitanje brzine donošenja odluka i sigurnosti kojom se to čini jer od toga zavisi strahovito veliki broj ljudi. Zato ona nikad ne bi bila dobra u tom poslu. “Iako bih glumcu umela da dam dobar savet”, kaže, rešena da se od svih umetnosti van glume, drži pisanja.

Prihvatanje

Podstaknuti činjenicom da je bivša prvakinja HNK, nosilac glavnih i sporednih rola u mnogim jugoslovenskim filmovima koju su bukvalno oterali iz zemlje oduzevši joj čak i stan u Zagrebu (nedavno joj je vraćen) “i posle svega normalna”, kako mnogi s divljenjem komentarišu, i ranijim njenim izjavama da sve to nije zaboravila, već je prihvatila, pitamo je da li veruje u pokajanje.

“Imam jedan tekst o tome”, smeje se, “ali on se završava pitanjem”, kaže, odlučujući da ipak “poveruje” u mogućnost čovekove promene, i to na bazi ličnog iskustva.

A onda, posle kraćeg razmišljanja, pripoveda sledeću priču iz komada Maksa Friša koji je davno gledala, ali joj je ostao u jasnom sećanju. “Ovde jedan čovek dobija priliku da ponovo proživi sve bitne trenutke u svom životu gde je po vlastitom mišljenju krivo postupio. Ali, kada se nađe u istoj situaciji, iako strahovito želi da napravi drugačiji izbor, on ne može, već pravi uvek isti, krivi... Dok, konačno druga osoba iz njegovog života ne odluči promeniti ishod, pa je zaključak da je jedino preko drugog to moguće, da sam ne možeš. Jer, ti imaš samo sebe kao materijal u tim odlukama, i uvek se budi taj isti nagon...”, kaže zamišljeno, a onda dodaje, menjajući raspoloženje, “ali, to je nemoguće isprobati, nije nam data ta šansa da se vratimo natrag i da probamo drugačije...”.