Da li je Vlada Srbije prikupila dovoljno prihoda da pokrije sve rashode budžeta za ovu godinu? Naravno da nije. Je li, opet, Narodna banka Srbije uspela da ove godine održi inflaciju u ciljanom okviru od šest plus-minus dva odsto? Odgovor je opet ne.

Pa dobro, a kakve to veze ima s Mažuranićem? On bi na sve to možda samo ponovio više od 150 godina stare stihove, koji sa ekonomijom imaju veze utoliko što se oblik proizvodnje vremena i mesta koje on opeva u teoriji zove „hajdučkom ekonomijom“. Ali i bez toga oni i te kako odgovaraju našoj privrednoj svakodnevici: „Sramota je takvome junaku, kupit harač, ne skupit harača, džilitnut se ne pogodit cilja“!

Prevedeno na našu ekonomsku stvarnost, niti je Vlada skupila dovoljno harača (poreza) da plati sve svoje račune, niti je Centralna banka uspela da održi „ciljanu inflaciju“, iako se u poslednje vreme nekoliko puta „džilitnula“, dižući referentnu kamatnu stopu. Nažalost, uzalud. Inflatorni kas je nastavio da se ubrzava. Samo da ne preraste u galop.

Ruku na srce, guverneru Dejanu Šoškiću neće biti nimalo lako da svede inflaciju u ciljani koridor. Vlada Srbije čini sve da mu posao maksimalno oteža. Zato je pozicija guvernera u ovom trenutku možda i gora od situacije u kojoj se pre sedam vekova našao legendarni švajcarski strelac Viljem Tel. Njemu je naređeno da strelom gađa jabuku na glavi rođenog sina Valtera. Pogodak je garantovao slobodu, a promašaj bi bio koban. Viljem Tel je strelom prepolovio jabuku i ušao u legendu.

Guverneru Šoškiću biće izgleda teže da „nacilja“ inflaciju. U tome mu najviše glavobolje zadaju pojedini ministri, koji ne odustaju od zalaganja da se i 2011. nastavi s prekomernom javnom potrošnjom. Ako premijer Mirko Cvetković ne uspe da ih obuzda već sad se može naslutiti da će Šoškić opet promašiti cilj. Uostalom, ni Viljem Tel sigurno ne bi pogodio da su mu sina, s jabukom na glavi, još naterali da skače na trambulini. A za obaranje inflacije na prihvatljiv nivo prekomerna javna potrošnja predstavlja sličan problem kao za čoveka s lukom i strelom koji pokušava da pogodi avion.

Poslovični optimisti, ipak, tvrde da nije sve tako crno. Eto, kažu oni, Srbija nije ništa gora od Evropske unije! Ni vlast u Briselu, naime, nije uspela da obezbedi neophodnu većinu za usvajanje budžeta za 2011. Pa zašto je onda problem što ni Srbija nema svoj plan prihoda i rashoda za narednu godinu?

I u pravu su. To, zapravo uopšte nije problem. Iako na prvi pogled može zvučati apsurdno, u trenutnoj situaciji za Srbiju bi možda bilo čak i dobro da ministri u Cvetkovićevom kabinetu nastave da se ponašaju kao „rogovi u vreći“. Da ih ni „dirigentska palica“ MMF-a ne natera da zapevaju u istom ritmu, već kao i do sada, raštimovano. Svako za sebe. I za lični i stranački rejting. Ko u klin, ko u ploču.

Moram da priznam da sam se pre nekoliko dana ozbiljno zabrinuo kad mi je jedan od ministara, u poverenju, rekao da se iskreno plaši da Vlada uopšte neće uspeti da se dogovori o predlogu budžeta za narednu godinu. Iako su do pre samo mesec dana svi uglas ponavljali kako je s MMF-om dogovoreno, a uz to i izmenama Zakona o budžetskom sistemu potvrđeno, da će u narednoj godini manjak u državnoj kasi morati da se smanji za 0,75 odsto bruto domaćeg proizvoda, ili za oko 250 miliona evra. Niko od ministara javno nema ništa protiv toga. Samo pod jednim uslovom, da se ne štedi u njihovim, već u svim ostalim resorima.

Takva isključivost pojedinih ministara mogla bi, gle čuda, imati i pozitivne efekte. Ako, naime, Vlada ne dostavi parlamentu predlog budžeta do kraja godine, moralo bi da se pređe na sistem privremenog finansiranja države. U tom slučaju, za celo prvo tromesečje 2011. javna potrošnja ne bi smela da bude veća od 195 milijardi dinara, odnosno od četvrtine ovogodišnjih budžetskih rashoda. Prosto, šteta je što privremeno finansiranje ne može da bude i trajno rešenje.

Ako se ima u vidu pozadina neslaganja u Vladi, to bi za poreske obveznike zemlje bio i najbolji mogući scenario. Za korisnike budžeta se to baš i ne bi moglo reći. Njima bi svakako odgovaralo da novi budžet bude usvojen jer bi se njime sasvim izvesno odredio mnogo širi okvir za potrošnju.

U celoj toj konstrukciji, nažalost, postoji i jedna „sistemska greška“ jer je bazirana na pretpostavci da će Vlada poštovati važeće zakone. A mnogo je dokaza da u praksi to baš i nije često slučaj. Uostalom, prema Zakonu o budžetskom sistemu, još početkom ovog meseca istekao je rok do kog je Vlada trebalo da utvrdi i parlamentu dostavi predlog zakona o budžetu za 2011, a Skupština bi trebalo da ga usvoji najkasnije 15. decembra.

Niko ni okom nije trepnuo što ni krajem novembra Vlada nije uradila nešto što je trebalo početkom meseca. I niko sigurno neće odgovarati ni za to što, sasvim je izvesno, zakon o budžetu neće biti usvojen do sredine decembra. Pa, zašto bi onda neko od „šnajdera“ iz Nemanjine 11 odgovarao i ako budžet bude pogrešno skrojen? Preširoko, naravno.

U predizbornoj godini sigurno im se neće omaći da ga pretesno skroje. Jer to bi suzilo i mogućnost za podmazivanje glasačke mašine. To je u ovom trenutku mnogo važnije od održivog privrednog rasta i stvaranja dugoročnih uslova za obaranje inflacije i stabilniji kurs dinara. U Srbiji se, nažalost, vreme meri samo od izbora do izbora.