Izdavačkoj firmi iz Beograda sa jednim zaposlenim čiji je račun zbog dugova bio dve godine blokiran stiglo je ove godine rešenje da plati komunalnu taksu za isticanje firme 150.000 dinara.

Na taj iznos Uprava javnih prihoda obračunala je popust od 60 odsto, pa je konačan iznos zapravo bio 90.000 dinara. Nakon nekoliko meseci od kad je Rešenje poslato vlasniku i jedinom zaposlenom stiglo mu je Obaveštenje da je taksa zapravo nešto više od 173.000 dinara. Na taj iznos dodata je i kamata od oko 29.000 dinara. Najzanimljivije je to što je ona obračunata ne do dana kada je poslato Obaveštenje (početak oktobra) nego do kraja godine.

Neko je dakle u Upravi javnih prihoda pretpostavio da privrednik neće platiti namet do kraja godine. Pošto privrednik nije imao odakle da izmiri obaveze jer su svi skromni i retki prihodi odlazili na račun klijenta koji ga je blokirao poslata mu je opomena. U Opomeni je kamata zaračunata do dana njenog slanja, ali je opet glavnica nešto manja nego što je bila prikazana u Obaveštenju, a kamata veća.

Privrednike, posebno male i srednje, ne muče dakle samo visoki harači već i to što više ni sami ne znaju šta i koliko plaćaju. Razočarani su i što se prilikom određivanja taksi, bilo da su u pitanju popularno nazvane firmarine ili neke druge, ne vodi računa o tome kako preduzeće posluje i ima li odakle da plati sve što država očekuje.

U razgovoru za Ekonom:east oni kažu da imaju utisak da je državi kada joj nedostaje novca najlakše da zagrabi od privrede i to bez ikakvih konsultacija i ozbiljnih analiza već po principu „daj koliko mi fali“. Zbog toga mnogi sumnjaju da su takse povećavane da bi opštine nadomestile smanjene transfere iz republičkog budžeta.

„Mogu da se opkladim da ne postoji državni činovnik koji bi znao koje takse firma treba sve da plati“, kaže Dragoljub Rajić iz Unije poslodavaca Srbije. On pojašnjava da je vlasnik male firme u kojoj je i jedini zaposleni čim ustane dužan državi 60 evra. Zbog dažbina koje ne mogu da plate mnogi počinju da posluju u sivoj zoni.

Do koje mere su procedure u Srbiji komplikovane, a dažbine brojne pokazuje, prema njegovim rečima, i podatak da u Evropskoj uniji na 30.000 radnika u kompaniji dolazi jedan administrativac. U Srbiji, pak, na četiri zaposlena jedan se bavi samo „papirologijom“. Privrednici neretko za nove obaveze saznaju tek pošto traže potvrdu od Poreske uprave da su izmirili svoje obaveze.

Firmarine najviše zabolele

Takse i drugi nameti bili su aktuelna tema cele ove godine. Kroz razne zakone uvođeni su novi nameti, ekološka taksa, naknada za šume, za vodosnabdevanje. Stručnjaci kažu da su to zapravo skriveni porezi. Najviše buke diglo se oko lokalnih taksi za isticanje firmi, ali u pojedinim gradovima u kojima su povećanja drastična poput Beograda i Novog Sada. Privrednici kažu da su one ionako bile previsoke.

Delimično rešenje problema visokih firmarina u Beogradu je, kako kaže Dragoljub Rajić na pomolu, pošto je Unija dobila usmeno obećanje od gradonačelnika da će takse biti smanjene. One su u odnosu na prošlu godinu povećane u proseku 114 odsto.

„Grad je hteo da uzme više novca za legalizaciju i zato su promenjene zone što je za posledicu imalo enormno povećanje firmarina“, objašnjava Rajić i dodaje da su dodatna poskupljenja usledila zbog manjih transfera lokalnim samoupravama iz republičkog budžeta.

 

Kao jedan od najdrastičnijih primera on navodi Vrnjačku Banju u kojoj je firmarina za mala preduzeća sa 2.500 dinara povećana na 200.000 dinara godišnje.

Apsurd je i što narodski rečeno reklamiranje nije stvar izbora već je svako ko ima preduzeće dužan i da istakne naziv, a u suprotnom može platiti kaznu od 100.000 dinara objašnjava Rajić.

Sanja Jovičić vlasnica frizerskog salona u Borči kaže da joj je firmarina povećana 100 odsto sa 12.000 na 24.000 dinara. U salonu je jedino ona stalno zaposlena.

„Naravno da mi je to mnogo jer plaćam bez obzira na to da li imam posla ili ne“, kaže ona. Žalila se na rešenje, napisala da je toliko povećanje neprimereno, ali su odbili žalbu. U njoj su napisali da su zone promenjene i da je zato firmarina povećana te da je mora platiti. Dakle, samo po ovoj osnovi ona mora da ošiša 40 ljudi za „lokalnu državu“.

„Videćemo kako će biti sledeće godine. Ovde se nikad ne zna“, kaže. Nepredvidivost je baš ono što odbija domaće, ali i strane investitore.

Dugoročno, prema rečima Dragoljuba Rajića, pitanje taksi nije rešeno. Unija je zahtevala da se urade daleko ozbiljnije analize kako se ne bi dešavalo da neko ko ne ostvaruje zaradu plaća takse.

„Način kako se ovde obračunavaju komunalne takse ne postoji nigde u svetu. Ljudi u lokalnim samoupravama sami odlučuju koliko i šta će da naplate. Kriterijumi nisu dovoljno dobri“, kaže on i dodaje:

„Kod nas se rešenja za naplatu šalju i pokojnicima. U Pragu su gradske vlasti šest meseci pravile analizu koliko kome i šta da naplate. Ovde niko o tome nije ni razmišljao“, kaže Rajić i dodaje da bez obzira na to što će firmarine biti vraćene na nivo iz 2009. one će i dalje za pojedina preduzeća biti visoke.

Posle usvajanja Zakona o državnoj upravi i lokalnoj samoupravi 2007. trebalo je, prema njegovim rečima, doneti odluku koliko opštine smeju najmanje i najviše da naplate određene takse. Pošto to nije učinjeno naplata tri takse, za drumska vozila, isticanje firmi i korišćenje javne površine je, prema njegovim rečima, bila nelegalna.

„Nezakonito je naplaćeno 300 miliona evra. Pravno sve firme koje su dale novac trebalo bi da ga dobiju nazad. Zakon je prekršen što pokazuje kako se država odnosi prema privredi“, kaže Rajić.

U Novom Sadu takse za isticanje firmi su nekoliko puta povećane sa objašnjenjem da se godinama nisu menjale i da su bile niske. Zoran Mitrović, vlasnik kompanije Arcus misli da su pravi razlozi zapravo manji transferi iz republičkog budžeta i nedovoljni prihodi lokalne kase pošto nije bilo mnogo novih investitora. Ni Novosađane niko nije obavestio o promenama niti im pismeno obrazložio zašto je bilo poskupljenja već su im samo poslata rešenja sa uvećanim sumama. I za Mitrovića je teško da se snađe u šumi različitih nameta i kaže da za neke nove sazna tek kada dobije obaveštenje od Poreske uprave da nešto nije plaćeno.

„Kada pitamo razne inspekcije koje nam dolaze gde da pročitamo obaveštenje o taksama ni sami ne znaju da nam kažu“, naglašava on.

U Ubu firmarine su za neka preduzeća povećane i pet puta, pa su tako prodavnice plaćale 200 dinara mesečno, a sada 1.000 dinara. Razlog za toliko povećanje je, kaže za Ekonom:east Vladislav Krsmanović, predsednik Opštine Ub to što su one bile niske i poslednji put su menjane pre sedam godina.

„Tačno je da su povećane 500 odsto, ali nije veliki udar na firme jer su bile niske. Vodili smo računa o veličini firme, delatnosti i tome da ne preopteretimo stare zanatlije“, kaže on.

U Italiji postoji slična dažbina, ali je prema rečima Dragoljuba Rajića, plaćaju samo velika preduzeća, a njena visina zavisi isključivo od dobiti.

„Kod nas čak i kad stavite firmu u mirovanje nastavljate da plaćate sve takse“, ističe Rajić.

Zbog toga što birokrate u opštinama, koje većinom ne razumeju muke privrede, donose odluke bez ikakvog savetovanja sa vlasnicima kompanija ili udruženjima, preduzeća se, kaže Rajić, gase, a poslovanje prelazi u sivu zonu. Država na taj način ostaje i bez dela kolača odnosno poreza i drugih dažbina.

Svetli primeri Valjevo i Leskovac

 

U Leskovcu i Valjevu firmarine nisu povećavane. Slobodan Kocić, gradonačelnik Leskovca kaže da je po preuzimanju dužnosti zaposlenima u lokalnoj samoupravi dao zadatak da urade komparativnu analizu i da taj grad bude najjeftiniji po komunalnim taksama. Nije mu padalo na pamet da smanjenje transfera iz republičkog budžeta nadoknadi povećanjem lokalnih nameta.

„Politika je da sva opterećena privrede budu najmanja moguća jer su nova radna mesta moj moto“, kaže on za Ekonom:east.

Grad bi, ipak, mogao da uradi i više mišljenja je Čedomir Lulić, član Opšteg udruženja preduzetnika iz Leskovca jer pri donošenju odluka vlast ne konsultuje mnogo privredu.

„Jedna ulica je, na primer, raskopana mesecima i nema uslova za rad pa smo tražili da se firmarine za preduzeća u njoj dodatno umanje, ali gradonačelnika to ne zanima“, navodi on.

Olivera Jović preduzetnica iz Leskovca potvrđuje da Opšte udruženje preduzetnika i poslodavci nisu bili uključeni u odlučivanje o visini lokalnih taksi.

„Svako opterećenje koje država ili lokalne vlasti nameću privredi je teško jer su vremena sve gora i gora. Pogotovu u našim nerazvijenim krajevima kao što su južna i istočna Srbija“, kaže ona za Ekonom:east.

Ivan Stojilković, direktor kompanije Urban Technics kaže da u Valjevu taksa za isticanje firmi nije mnogo povećana, svega 2,5 odsto i za ovu godinu iznosi 23.700 dinara za njegovu firmu koja zapošljava 90 ljudi.

„Uvedena je međutim nova republička naknada za zaštitu i unapređenje životne sredine koju plaćamo 76.300 dinara“, kaže on za Ekonom:east.