Budućnost.

Svi njoj teže i svi se na nju pozivaju. A načini na koje se pri tom budućnost tretira pre ukazuju na to da nje, zapravo, neće ni biti. Makar ne onakve kakva nam se svakodnevno obećava. Ako se ovako nastavi njena izgradnja. Opravdanost takvog zaključka lako se može potvrditi gotovo u svim najvažnijim događajima, pa i poslednjih dana, u kojima je budućnost rabljena do izlizanosti.

I, uglavnom, traćila.

Za ilustraciju priče o poigravanju neke davne sadašnjosti budućnošću koja pada u današnje vreme možemo da uzmemo bilo koji od nedavnih primera. Recimo, zemljotres u Kraljevu. Pri tom najmanje mislimo na grotesku da je i ta katastrofa postala argument i u raspravama o rebalansu i novom budžetu. Među brojnim informacijama o otklanjanju posledica s razlogom dominiraju one o solidarnosti, tempu i kvalitetu pristizanja pomoći. Građani Kraljeva zapažaju, doduše, i neke nelogičnosti, pa i nepravde u svemu tome.

Ali, u kontekstu ovih redova, najfrapantniji je podatak da je više od četvrtine pregledanih objekata zaslužilo rušenje. Taj procenat, nažalost, pokazuje ne samo kakvi su proseci građevinskih standarda, već i standarda u kom već dugo živimo. A koji nam je vazda predstavljan kao to bolje sutra. I onoliko koliko je 25 odsto loše izgrađenih zgrada procenat i podatak tipičniji za nerazvijene i zemlje trećeg sveta, toliko smo dalji od onog normalnog sveta. A on nam se, uostalom i iz Kraljeva, i kapom i šakom propagandno obećava u nekoj budućnosti.

Nažalost, po istom modelu kako su nas prilikom katastrofa u onim sirotinjskim zemljama stručnjaci zdušno uveravali da u nas tako nešto ne može da se desi jer se već od sedamdesetih godina ovde poštuju norme koje su ukalkulisale „skopsku“ i „banjalučku“ razornost. I zato, ako se sad teško može ustanoviti odgovornost za najmanje četvrtinsku trošnost i protraćenost svih standarda u decenijama za nama, to je utoliko opomena svima koji u smirivanju terena učestvuju s neiskrenim obećanjima. Posebno što se i tu vidi i meri i sposobnost klimave države i društva da budu efikasni, od koristi i pokažu svoje snage. Te je baš cinično ako se pri tom pokazuju, a pokazuju se, i sklonosti za sticanje političko-marketinškog, a možda i nekog drugog kapitala.

Budućnost se odgađa ili preinačuje. Ne samo zarad kratkoročnih ciljeva, već i usled nesposobnosti da se iskaže kao suvisli plan za danas ili više godina unapred.

I mnoga dobra vest, zapravo, u našim okolnostima sadrži pretežnu dozu protraćene budućnosti. Recimo, konačno je ovih dana usvojen projekat rekonstrukcije Narodnog muzeja i građanstvo bi trebalo to da doživi kao još jednu radnu pobedu. Otvaranje se očekuje u bliskoj budućnosti, 2013. godine.Ali šta ćemo s tim što će se tada, ako bude otvoren, navršiti tačno 10 godina otkako je zatvoren. Zbog rekonstrukcije. Za čije je usaglašavanje bilo potrebno sedam godina. Šta je sve te godine radio Muzej, od kog budžeta su živeli zaposleni, da li je bilo viška radne snage zbog zatvaranja? Koji su sve ministri odgovorni za sedam godina otezanja, da ne pominjemo javno-stručne konfrontacije povodom čitave stvari? I kako su te davne 2003. u trenutku zatvaranja zbog rekonstrukcije predstavljeni planovi i sve ove godine do sad?

Kakva su očekivanja Vlade od te iste 2013, do koje su odložena najškakljivija, a suštinski najvažnija pitanja penzione reforme? Kakve se promene mogu očekivati u naredne tri godine i koje to uslove treba da iznedri ta budućnost kojih sad nema i šta svi mi treba da učinimo da se ti uslovi stvore, a nismo ih dosad stvorili?

I, na kraju, da nam se ne zameri nekonkretnost, pogledajmo slučaj predsednikovog izazova srpskim novobogatašima što ne prestaje, kao što su se neki nadali, verujući da je to još jedan propagandni trik. Možda i jeste, ali Tadić se očito nada viteškom turniru. Takav osećaj izgleda ima i Diana Dragutinović, ministarka finansija, pa će, vidimo, svoju naklonost očekivanom pobedniku turnira iskazati i kroz nove zakone o oporezivanju dobiti firmi registrovanih u rajevima, a koje se, vidimo, muče u paklu srpske tranzicije.

Na pistu izlazi malo potencijalnih takmaca i, kao i obično, javlja se mnogo potencijalnih sudija i sekundanata u liku ekonomskih analitičara. Ali, javio se i misteriozni vitez privatizacije Milan Beko, što je izgleda bilo dovoljno reprezentativno da izazivač uzvrati kako niko njega neće prozivati. Govorio je ovih dana i „glavni optuženi“ monopolista u aferi nestašice mleka. Taj Daniel Boehi, glavni operativni u Danube Foods Group, rekao je da je u modernoj proizvodnji mleka koncentracija na tržištu normalna, a da je problem u tranziciji kad se donose zakoni i standardi koji su ispred realnosti. I njih je teško poštovati.

Dakle, zakoni su nam u budućnosti, a praksa u prošlosti. Da li je baš tako i da li se sve svodi na govor kakvog je uglavnom bilo, da li je nešto iako legalno, istovremeno moralno i legitimno. Beko ističe kako je sve po zakonu, a oponenti da postoje sprege finansijskih i partijsko-političkih moćnika. Uglavnom se sve svodi na to da postoji neki eksces i anomalija koja remeti sistem.

Nama se čini da je anomalija ugrađena u sam sistem i za to je dovoljan samo jedan dokaz. Pogledajte dobro, često ćete videti, glavni lideri privatizacije i tranzicije od kojih su neki sada zakonodavci, neki procenjivači, a neki kupci, makar neko vreme radili su zajedno u istoj firmi.

A sa stanovišta potrošnje budućnosti možemo se delom saglasiti s književnikom Vidosavom Stevanovićem, koji je ovih dana zapisao: “Naš kapitalizam je bestidna pljačka stanovništva uz pokroviteljstvo vlasti, političkih partija i laku pogrebnu muziku medija. Glup je, nehuman, bez budućnosti i u krajnjoj liniji samoubilački.” Ako je tako, onda je “legitimno” što su naši kapitalisti neupitani za poreklo prvih miliona skloni da sve što žele da postignu žele da postignu brzo i odmah. Makar nemilosrdno i makar imali u vidu samo sopstvenu, a ne i budućnost društva.

A na izazivaču je da pokaže da mu nije samo do neposredne, predizborne budućnosti i da zagleda malo u dubinu ispod “tranzicijskih ekscesa”.

Ali to je već tema o institucijama čija je budućnost zasad uglavnom papirnata.