Maštali su o tome i Kragujevčani Đorđe Đokić i Dušan Jagličić kad su devedesetih, uprkos svim tehnološko - novčanim blokadama, učili programiranje. Sanjali su Ameriku u Srbiji i kad su „na Zapad“ pratili prijatelje i kolege informatičare. Maštali su o lepoj programerskoj budućnosti i kad su se ženili, dobijali decu. Kad je posle prvih projekata i novac počeo da kaplje, a da stižu i pohvale, činilo im se da je ona i izvesna.

Jedino nisu ni sanjali da će ih jednog jutra specijalne policijske jedinice uhapsiti pompezno, kao da su na rep stali „cyber“ teroristima kalibra Kevina „Kondora“ Mitnika, i da će ih sud u pritvoru ostaviti da „leže“ osam meseci, čuvajući društvo od opasnosti da ne „ponove delo“, ne pobegnu negde ili ne utiču na svedoke.

Đorđe i Dušan su u februaru 2010. uhapšeni pod optužbom da su bez dozvole organizovali igre na sreću i da su prali novac. To što su njih dvojica uradili, kažu svi koji ih brane, daleko je od onog šta tužilaštvo tvrdi. Đorđe i Dušan su napravili nekoliko internet stranica na kojima su kladioničari mogli da pročitaju informacije o utakmicama i kvotama, a zatim da preko postavljenih linkova pređu na neki od sajtova međunarodnih internet kladionica, poput bet-at-home.com ili bet365.com i tamo uplate „tiket“. Kragujevački dvojac bi za tu uslugu dobijao proviziju. Posao u svetu poznat kao „affiliate marketing“, što je usluga koja u Srbiji nije ilegalna.

Džabe što su stručnjaci po Srbiji objašnjavali šta je „affiliate marketing“, džabe svih objašnjenja da reklamiranje kladionica nije „priređivanje kladioničarskih igara“, dvojica benignih „geekova“ tek pred Novu godinu su pušteni da sa slobode dokazuju nevinost.

Nije pomogla ni činjenica da oni nisu krili svoje poslovanje, što pokazuje da su bili uvereni da ne rade ništa nelegalno. Nije pomoglo ni to što je, kako se pisalo, reč o, za Srbiju, novoj „branši“ i, u najmanju ruku, nejasnim zakonima kojima je ta oblast poslovanja uređena.

U međuvremenu sajtovi su im ugašeni, zaplenjeno 60.000 evra i dva automobila, stanovi su im pred mogućim oduzimanjem. Posao od koga su do februara ove godine zaradili više od pola miliona evra, i od kog je tek trebalo da profitiraju je propao.

U društvu koje heroizuje ratne zločince, romantizuje kriminalce proglašavajući ih „biznismenima“, koje simpatiše umeće poslovanja sa one strane zakona i smatra ga za hvale vrednu snalažljivost, u kome svedoci saradnici paradiraju gradom praćeni četama do zuba naoružanih paramilicija, njih dvojica nisu ni mogli da očekuju ništa manje od osam meseci strogog istražnog zatvora.

Oni su „ušli u lovu“ na nedozvoljen način – dosetljivošću, inteligencijom, znanjem. Pri tome, nikog nisu „sklonili“, nikog podmitili, ništa nisu prokrijumčarili ili nekom ostali dužni. Za uspeh im nije bio potreban monopol, specijalan tretman, namešten tender, posebna državna subvencija. Nisu, dakle, prošli nekim od uobičajenih puteva uspeha u srpskom biznisu.

Ritualne inicijacije koje ovdašnji endemski način poslovanja zahteva od ambicioznih preduzetnika da bi prešli u kateoriju „poslovnog džet seta“ služe i za njihovo samotestiranje. Razni „izazovi“ na putu do prvog srpskog miliona zahtevaju i ponešto mudrosti, ali mnogo više hibridnih umeća koja podrazumevaju i ponešto siledžijstva ili moralne i etičke fleksibilnosti.

Hapšenje Đorđa i Dušana možda i nije posledica toga što su zašli u nečiju „teritoriju“, mada je diskutabilno da li bi „pali“ da su počeli mnogo da zarađuju u nekoj „benignijoj“ privrednoj grani.

Niti je njihovim hapšenjem Srbija postala „free gambling society“. Ništa manje ovisnika o kvotama nema danas, niti domaći školarci znaju da nabroje više pisaca, istorijskih junaka, glavnih gradova i reka nego rezervnih igrača četvrtoplasirane ekipe treće holandske lige.

Njihovo sklanjanje sa interneta i ulica punih hodajućih kataloga krivičnih dela precizno ilustruje odnos države prema „običnim“ pojedincima, čija imena ne vise po granama partijskih ili rodoslovnih stabala državnog establišmenta.

Oni nisu bili zanimljivi ni nevladinim organizacijama, čak ni medijima (uključujući i ovaj) u kojima uvek ima pregršt prostora za nekog Miloševićevog ili Tadićevog tajkuna, kao i za priče o „odlivu mozgova“ i „naučničkoj budućnosti Srbije“, ali ne i za dvojicu vrhunskih inžinjera koji bez suđenja i pod klimavim optužbama gotovo godinu dana sede u bukagijama. Uzgred budi rečeno, mnogi od tih nezainteresovanih medija na svojim sajtovima takođe imaju reklame i linkove ka istim međunarodnim kladionicama, što je vrlo slično reklamiranju koje je Dušana i Đorđa poslalo u zatvor.

Njih neće zarad reklame, besplatno da brane vrhunske srpske advokatske kancelarije, iako predstojeća presuda može da uspostavi važan presedan za budućnost intenet poslovanja u Srbiji.

Obični ljudi su ugrožena vrsta i, zagonetno je to, ali ponekad im ono što deluje najnormalnije može gadno zagorčati život. Posebno kad se uporede sa ovdašnjim poslovnim veličinama.

Treba li posle da čudi što je svaki četvrti stanovnik uveren da državom upravlja kriminal, što osam od deset građana tvrdi da se najbolje živelo u komunizmu, iako se mnogi koji to kažu tada nisu ni rodili, ili su u najboljem slučaju bili deca. Na kraju, ovdašnji političari bi mogli i da se zapitaju šta su to činili u prethodnoj deceniji, kad „baza“ sve više počinje nostalgično da se priseća devedesetih, uprkos svim ratovima, nestašicama i neslobodama.

Dugoročne strategije razvoja društva su korisne stvari. Ciljevi postavljeni u dve gotovo identične koje su srpskom društvu nedavno predstavljene su privlačni i, što je još važnije, ostvarivi. Ali njihov uspeh zahteva i novo društveno pregrupisavanje. Propadale su i mnogo veće ideje, pa će i ova ako ne bude utemeljena na „laicima“, umesto na vrednosnim sistemima današnje elite. Ma kakve koalicije ubuduće videli, od onih koje smo prethodnih godina gledali, a bili su na nekoj rukovodećoj funkciji teško je očekivati takav zaokret.

Moguće je da će za nekoliko decenija Srbija postati, rečima jednog analitičara, „sistem u kom ljudi koji se bave biznisom ili javnim poslom u principu ne kradu, ako to rade velika je verovatnoća da će biti uhvaćeni i u kom nema te pozicije u vrhu vlasti na koju se mogu sakriti“.

Ali, sa istim ljudima Srbija će ostati zemlja u kojoj vladaju nepotizam, partokratija, hajdučija, laž i grabež. Ostaće zemlja koja će i nekom novom Dušanu i Đorđu umeti da pokaže koliko su pogrešili što nisu na vreme otišli iz nje.