Povećanje penzija za 10 odsto istisnuće iz budžeta dodatnih 18 milijardi, a, prema pesimističnom scenariju, čak 40 milijardi dinara.  Kako se u budžet ne slivaju redovni prihodi od PDV-a, jer je rast prometa bitno usporen, pitanje je kako će se pokriti taj dodatni rashod i to je trenutno najveći makroekonomski problem, sumira učesnik Bankarovog foruma profesor Stojan Stamenković, saradnik Ekonomskog instituta i urednik MAT-a.

Za stabilan rast od sedam odsto BDP-a u narednih nekoliko godina, od neophodnih 3,2 milijarde evra priliva direktnih stranih investicija, neće doći nijedna ukoliko se ne izleče glavne strukturne boljke, neizgrađena infrastruktura i institucije, od kojih posebno sistem pravosuđa. Niko sa ozbiljnim kapitalom neće ući u loš poslovni ambijent i politička elita mora da ga popravlja, saglasila su se druga dva učesnika Foruma, Snežana Ristanović, direktorka dobrovoljnog penzijskog fonda Raiffeisen Future i Ivan Živanović, finansijski direktor Gorenja.

Da li je moguće finansirati vanredno povećanje penzija, a da ono ne ugrozi budžet?

Stojan Stamenković: Autonomni prihodi penzijskog fonda rastu zajedno sa zaradama, ako je doprinos nepromenjiv. Kako se sad penzije kreću 12,5 odsto prema zaradama, a ostalo je prema troškovima života, to jako fino funkcioniše ako cene, odnosno troškovi života, rastu tempom od pet odsto, a zarade rastu 10 odsto.
Šta se ove godine dogodilo? Inflacija je bila brža od rasta zarada, pa je obrnula stvar, tako da se povećanja za penzije prevaljuju na budžet.

Dali smo jednu preteranu cifru da to može da se popne na 40 milijardi dinara iz budžeta, ukoliko najnovija revalorizacija bude 10 odsto plus redovno usklađivanje penzija u oktobru i ako inflacija bude 12 odsto. Inflacija će biti manja od toga, jer je godina rodna i, prema tome, ne mora da bude baš tih 40 milijardi, ali se samo za ovih 10 odsto predviđa izdatak od 18 milijardi dinara. Nema prihoda u budžetu koji bi pokrili predviđene izdatke, a to je prihod od PDV-a, zato što je rast prometa bitno usporen, a povećala se poreska evazija. To je u ovom momentu najveći makroekonomski problem.

Zato bih zadržao rezervu po pitanju stope inflacije. Inflacija će verovatno biti devet do 10 odsto umesto 12 odsto, merena cenama na malo, ako se nastavi ovakav pozitivan trend. U drugom polugođu troškovi života padaju brže nego cene, jer je rodna godina, imali smo sreće sa kišom, pa sa kukuruzom. Nisam sasvim siguran da će do kraja godine ostati takav trend, ako sad napravimo tu rupu u budžetu, odnosno ako se rebalansom bitno povećaju tekući izdaci.

Šta je tu još problem? Ove godine imamo gotovo dvostruko višu apresijaciju dinara nego što je rast produktivnosti u industriji. Naime, rast produktivnosti je sedam odsto u međugodišnjem periodu jul na jul, a realna apresijacija se približila brojci od 17 odsto. Sad se realna apresijacija ne „smešta“ u rast produktivnosti i pravi gubitak u izvozu. Za nekoliko meseci to neće biti problem, ali ako bi se taj odnos zadržao duže vreme, onda bismo imali jedan ozbiljan problem.

Mišljenja sam da nije trebalo čekati da prođe sezona godišnjih odmora da bi se smanjila referentna kamatna stopa, jer je u ovom trenutku ona previsoka. Ne izgleda mi sasvim dobro što će NBS ciljati baznu inflaciju ispod gornje granice od šest odsto. Jedna je stvar ako tu core inflaciju, koja je sad devet do 10 odsto, spuštate na šest odsto, ali se to čini postepeno. Sasvim drugo je ako dozvolite da u prvom polugođu ona poraste na 13 odsto. Onda morate da je „uterate“ u drugom polugođu ispod nule, što ima posledice. To je usporavanje privredne aktivnosti. Dinamika izvoza trenutno je malo osetljiva na kurs, dok uvoz jeste.

Da bismo kao cilj postavili sukcesivno smanjenje udela deficita robe i usluga sa 22 odsto, koliko je trenutno, na 13 odsto u 2015. godini, u proseku nam treba od sledeće godine 3,2 milijarde evra prosečno neto priliva investicija iz inostranstva. To je uslov da se zadrži ravnoteža u platnom bilansu, odnosno da se stopa servisiranja duga ne bi povećavala, to jest da bi javni dug zadržao učešće iz 2007. u BDP (17,5 odsto). S tim što se devizne rezerve u 2015. godini spuštaju na 2,3 meseca pokrića uvozom, jer one sada „pokrivaju“ skoro godinu dana uvoza.

To je vrlo ambiciozan plan kad se ima u vidu da završavamo prodaju svega onoga što se može prodati. Prema tome, potrebne su nam grinfild investicije toga obima, pri čemu u celoj ovoj konstelaciji odnosa, izvoz raste po stopi od 21 odsto do 2012. godine, a BDP sedam odsto godišnje.

Ivan Živanović: Gorenje ima zanimljivu poziciju, jer smo istovremeno uvoznici i izvoznici. Proizvodnja se bazira na uvozu 75 odsto materijala iz Slovenije, dok ostatak proizvodimo u Srbiji, od čega gotovo 90 odsto ide u izvoz. Kompanija je ušla na domaće tržište tek pre dve godine, jer je imala problema da napravi bazu dobavljača. Utiska smo da nam izvoz nije osetljiv na apresijaciju dinara, jer se dobar deo sirovina uvozi. Tu bi trebalo privreda da se „umeša“, da se što više sirovina kupuje na domaćem tržištu.

Stamenković: Uticaj kursa na vaše poslovanje je neznatan.

Živanović: Više bi nam odgovaralo da znamo predviđanja kako će se kurs kretati. Treba nam stabilnost i jaka podrška iz realnog sektora. Potrebno je da sirovine i dobavljači sa ovih prostora učestvuju sa 51 odsto u proizvodnji, da bismo dobili sertifikat da se radi o domaćem proizvodu, te da bismo mogli da „napadnemo“ tržište EU. Gorenje je napravilo fabriku u Srbiji, koja je bila prva grinfild investicija van Slovenije i ovde smo došli među prvima.

Mislim da smo povukli nogu drugima. Nisam siguran da smo došli na tržište koje je spremno da prihvati jednu takvu investiciju. Postoje veliki problemi u zakonodavstvu i birokratiji, jer još ne osećamo da smo zaštićeni po pitanju svojine i stabilnosti. Ako dugoročno planiramo da ostanemo na ovom tržištu i time privučemo mušterije, to ne možemo bez stabilnosti, jer ako mi ne možemo da osetimo tu stabilnost, kako da njih uverimo u to. Pokušali smo da intervenišemo pri NBS kad su u pitanju zajmovi za široku potrošnju, čiji je deo naš proizvod.

Nama je, naime, jasno da je NBS preduzela meru ograničenja potrošačkih kredita, da suzbije potrošnju. Ali, oni su značajni za našu prodaju i stabilan rast i pitali smo da li monetarni sektor može da bude labaviji prema bankama, čime bi se motivisali i drugi investitori da ovde prodaju svoju robu, a ne preko zastupnika. Sve bi to imalo pozitivan uticaj i na trgovinski balans.

Stamenković: To ima veze s tim koliko će ova vlada trajati i hoće li biti stabilna. Od 2003. naovamo, na snazi je makroekonomska politika permanentnog predizbornog procesa. NBS je ipak zadržala neku doslednost, ali su u fiskalnoj politici pravljeni lomovi, a reformski, ključni zakoni još čekaju na donošenje.

Kolika je uloga države u tome da građani steknu poverenje u dobrovoljne penzijske fondove, koji su nov proizvod na domaćem tržištu?

Snežana Ristanović: Stabilnost je veoma važna za penzijske i investicione fondove. Kad su u pitanju ovi fondovi, iskustvo svih zemalja u tranziciji je da njihovog razvoja nema bez podrške države, pri čemu pre svega mislim na sistemsku podršku kroz poreske olakšice. Zakon je vrlo rigidan kad je u pitanju ulaganje ovih fondova, a tržište kapitala je narazvijeno, jer imamo malo finansijskih instrumenata.

Fondovi čekaju na inicijativu države kad su u pitanju kvalitetni projekti poput municipalnih i korporativnih obveznica kojih još nema. Podrška NBS je izuzetna, dok su ostale institucije malo zatajile. Nije mi poznato da država ima dugoročnu strategiju reformisanja penzijskog fonda, u periodu od 30 do 50 godina, kao što je to uradila recimo Poljska. Na četvrtom mestu smo u svetu po starosti populacije. Sve može da se odradi na kratak rok, ali to će koštati buduće generacije građana, ali i državu.

Mislite li da bi država trebalo da podnese tranzicijski trošak i uvede drugi stub, odnosno obavezno privatno penzijsko osiguranje?

Stamenković: Na drugi stub treba zaboraviti. U postojećim sistemu, obaveznog državnog i dobrovoljnog privatnog penzijskog, postoje dva problema. Prvi je problem relativno sigurnih investicija za fondove, a drugi, kako finansirati postojeće izdatke za penzije? To ovako više ne može da funkcioniše, a naš predlog je bio da se deo kapitala koji se ubira od gradskog građevinskog zemljišta ili drugog kapitala prenese u fond PIO. Ispod prvog stuba mora da stoji ozbiljan kapital, a ne da se pred izbore proizvede inflacija koja će devalvirati povećanje penzija.

Ristanović: Ne slažem se sa vama povodom drugog stuba, jer smatram da je jedino on za Srbiju dugoročno pravo rešenje. Naravno, da je trošak veliki, i bio je svuda. Slovačka je novac od prodaje svog gasovoda uložila u reformisanje penzijskog sistema. Imamo porast negativne stope priraštaja i pitanje je ko će da iznese sistem međugeneracijske solidarnosti koji se svuda urušava. Mislim da niko nema pravo da mlade generacije liši dopunskog izvora prihoda kroz kapitalizovanu štednju. Koja se još država pokazala dobrim upraviteljem sredstvima penzijskog fonda?

Živanović: Meni to pomalo liči na presipanje iz šupljeg u prazno, to sa prelivanjem kapitala. Prvi stub škripi, treći je šansa da se nešto malo drugačije izvede, ali fondovi imaju problem gde investirati.

 Boli me što je došla strana kompanija, poput Gorenja, koja ima brend, stabilnu proizvodnju, a ništa se ne postiže ako ona 90 odsto proizvodnje izvozi, a 75 odsto uvozi. Treba nam dodatni proizvod.

Stamenković: Svakako treba da bude više firmi koje prave sofisticirane proizvode. FIAT je šansa tog tipa i videćemo da li ćemo je iskoristiti. Kompanije poput te prave složene proizvode sa mnogo komponenti i ako angažuju proizvođače iz zemlje u proizvodnji, onda je to prava stvar.

Mislim da FIAT čeka ratifikaciju SSP. Cela priča je u tome.

Da li je konačno formirana vlada koja će moći da iznese ratifikaciju SSP, privuče strane investicije, poveća izvoz i izvede strukturne reforme?

Stamenković: Iskreno se nadam. Stalno ponavljam kako nam je potrebna vlada sa punim mandatom. U prve dve godine svog mandata ona mora da uradi relativno ružne stvari, da napravi dosta oštre rezove, da bi u trećoj i četvrtoj godini mogli da se vide rezultati. Onda bi takva vlada mogla da opstane na političkoj sceni. U Italiji se menjaju vlade, ali ne i sistem, što kod nas nije slučaj. U rukovodstvu javnih preduzeća i dalje su ljudi po političkoj osnovi. Srbija je u mnogim segmentima kvazidržava. Uzmimo, na primer, sistem pravosuđa. Ako, recimo, Gorenje uđe u spor, može da se povlači po sudu 50 godina dok ne dođe do svojih sredstava. Kakva je to država koja ne može brzo da preseče put građevinskoj mafiji koja po nekoliko puta prodaje iste stanove?

Živanović: Neće doći nijedna od 3,2 milijarde evra stranih investicija ako nema pravne sigurnosti.. A trenutno je nema. U Srbiji je pitanje pravne sigurnosti, prevashodno zaštite svojine, podjednako bitno kao i stvaranje ekonomskih preduslova.

Stamenković: To se postiže kroz zakone, ali i kad postoji zakon, nema sudova koji rešavaju sporove.

Živanović: Zakoni u praksi ne koreliraju jedni s drugima. U urbanizmu recimo, predviđeno je zakonom o ekologiji da je elaborat o ekologiji obavezan pri izdavanju odobrenja o gradnji. Međutim, u odeljenju za gradnju uglavnom ne traže taj elaborat, jer to ne stoji u zakonu kojim se oni rukovode, ali ne znaju šta piše u drugom zakonu. U takvoj situaciji obično se krije prostor za manipulaciju, privilegovanje jednih naspram drugih i tome slično.

Stamenković: To je pitanje institucija.

Živanović: Država u periodu tranzicije, kad je još tržište nerazvijeno, treba dobrano da se umeša u sve to. Isto tako treba da gubi značaj i postaje regulatorni mehanizam kad sistem ojača. Trenutno država nije u stanju da se istovremeno sa svim tim uhvati u koštac.

Stamenković: Zato ja želim da budem optimista. Ali eto šta se desilo u prvom sazivu skupštine. Opstrukcija. Tako jedna država ne može ozbiljno da se pozabavi ovakvim problemima.

Može li onda „pritisak“ spolja, odnosno procedure koje je potrebno proći pre ulaska u Evropsku uniju da uteraju Srbiju u kolosek pravne države sa izgrađenim institucijama? Koliko je ova vlada sposobna da se povinuje takvim zahtevima i krene ka EU?

Ristanović: Građani su na izborima jasno pokazali svoje opredeljenje.

Stamenković: Jedno je deklarativno zastupanje stavova, a drugo stvarna namera. U Vojvodini se desilo da je na ponovljenim izborima narodnjačka opcija dobila katastrofalno manji broj glasova. Šta se u međuvremenu desilo? Radikali su sebi zadali nekoliko autogolova, jer je ljudima dosta ratovanja. Ponuđeno je aktiviranje SSP. Ljudi su na to reagovali. Hoće li se ta tendencija nastaviti? Ne znam šta će biti kroz pola godine sa raspoloženjem biračkog tela, ako ova vlada bude neuspešna.

Živanović: Mi smo apolitična kompanija, ne želimo da se bojimo nijednim bojama. Svejedno nam je koja politika vodi državu, ako radi ono što treba da postavi temelje ekonomiji. Ono što bi država trebalo da radi sad kad ionako nema pametnija posla, odnosno nove, zdrave projekte, to je popravljanje infrastrukture, koja je preduslov svega. Nisam siguran da bi trebalo ući u EU bez igde ičega.

Stamenković: Neće nas ni primiti bez igde ičega.

Živanović: Treba da se bavimo za društvo bitnim stvarima, a EU će pokucati jednog dana na naša vrata kad to završimo. Stranog investitora zanima stabilnost, da može da projektuje svoj posao u narednih deset godina, a ne ko će tu stabilnost da obezbedi.

Svedoci smo da političke partije menjaju programe. Nisam siguran koliko visoka politika utiče na strukturne promene, pre će biti da one zavise od svakog od nas, od najmanjeg činovnika u nekom sudu. U svim institucijama ih je bilo iz raznih partijskih garnitura, a ipak nema nikakvog pomaka. Dakle, promene ne zavise od partije, već od svesti ljudi.

Stamenković: Možda su radikali sasvim dobri, ali pitanje je kako ih prihvata EU. Kad su se javili nagoveštaji da oni sa DSS formiraju vlast, odjednom je prestao svaki priliv kapitala i počelo je sa berze povlačenje novca.

Živanović: Berza je pala u maloj meri zbog politične nestabilnosti. Sad je stabilno, pa berza nije još oživela. Ona je pala u velikoj meri zbog svetske krize.

Ristanović: Kriza postoji u svetu i prenosi se na Evropu, s tim što je kod nas nezaobilazan taj politički momenat. I ne samo sada.

 

Setimo se prošlogodišnje situacije. Svakodnevno se susrećemo sa birokratskim zahtevima koji su apsurdni, a govori nam se da je to procedura. Tu se ne radi o svesti tih činovnika, nego o tome da sistemski to mora da se izmeni. Ko će drugi to da uradi do ljudi koji vode ovu državu, pre svih parlament. I te kako svakodnevni posao dotiče politika. Niko sa ozbiljnim kapitalom neće ući u loš poslovni ambijent. Birokratija mora da se promeni.

Živanović: Ne može da je promeni ministar, već neko ko se susreće sa procedurama u svakodnevnom poslu, tako što će predloge podnositi svom šefu, umesto da čekamo kako će neki ministar da efikasnije organizuje recimo sud. Tom činovniku u sudu ne smeta što na stolu ima 50 predmeta, jer ga niko ne pritiska da ih reši.

Ristanović: U uređenom sistemu, postoje procedure koje ne pišu pojedinci. Inicijativa ne ide odozdo, ne može se očekivati da je na tom nivou svest ljudi ovde.

S obzirom na situaciju na berzi, da li je sad pravi momenat da se priprema IPO tri velika javna preduzeća, Telekoma, Aerodroma Nikola Tesla i EPS-a?

Živanović: Pravi trenutak za IPO je kad mislite da ste postigli najviše u tom preduzeću. Ne izlazi se na berzu, ako procenite da postoji još nešto što treba da se restrukturira. Dobar trenutak je i sada ako je to urađeno, ali ako postoji prostor da se još nešto promeni, onda treba sačekati.

Stamenković: Mada je Telekom samo uslovno javno preduzeće, jer je akcionarsko društvo, mislim da je najspremniji.