Srpski energetski sektor više liči na anoreksičnu staricu, nego na perspektivnu zdravu i jedru devojku. Ne ulazeći više u objašnjavanje zašto je to tako, jer je to postao lavirint u kući strave, važno je znati čim sektor raspolaže i šta se realno može očekivati.

Energetski sektor je pokretač, ali i kočnica razvoja kad se o njemu ne vodi računa na adekvatan način. U Srbiji se o njemu deklarativno govori kao o pokretaču, a suštinski i realno on je odavno postao kočnica. Nažalost, za osam godina ništa se nije ozbiljno promenilo, osim što je energetski sekor Srbije toliko stariji. Rezultat rada ministara energetike za ovih osam godina je porazan za Srbiju i njene građane.

Dugogodišnji zastoj u izgradnji energetskih kapaciteta i neadekvatna politika izbora prioriteta ulaganja u programe održavanja postojećih, doveli su Srbiju u stanje energetskog nespokoja. Visoka uvozna zavisnost, koja se za 2009. projektuje na čak 45 odsto, daleko je viša od one koja je projektovana za 2015. (38 odsto). Enorman rast ukupne primarne energije za potrošnju, nije praćen adekvatnim rastom proizvodnje, pa se energetski sektor Srbije našao na ivici kolapsa.

Proizvodnja domaće nafte i gasa iz godine u godinu opada, potencijali obnovljivih izvora se ne iskorišćavaju, a proizvodnja električne energije je na granici moguće i energetski efikasne. Uvoz energije raste od uglja do struje, a sa njima i cene. Ako je poznato da su već za 2009. energetski pokazatelji blizu ili prevazilaze one projektovane za 2015, onda je jasno da se nešto hitno mora preduzeti u ovom sektoru. Promena i dopuna strateških dokumenata, jer oni i u momentu usvajanja nisu mogli da daju smernice budućeg energetskog razvoja, neophodna je. Jasno postavljeni realni ciljevi, monitoring njihove realiazcije, a naročito kontrola ostvarenog, treba da budu prirodni put ka efikasnijem sektoru.

Troši se previše energije

Već iduće godine ukupna primarna energija za potrošnju će u odnosu na samo nekoliko prethodnih godina ostvariti rast od više od 44 odsto, neto uvozna zavisnost više od 20 odsto, dok će proizvodnja primarne energije porasti za oko 40 odsto. Prioriteti razvoja definisani pre samo nekoliko godina, najznačajnijim dokumentom u srpskoj energetici (Strategija razvoja energetike Srbije do 2015) danas su samo slovo na papiru, bez nade da će godina koja dolazi biti bar početak njihovog ostvarenja. U borbi između dobra i zla, pobedili su kratkoročni ciljevi dnevne politike, borba za vlast i fotelje javnih preduzeća, hranjeni stalnim političkim svađama i sukobima, tobože u ime boljeg i razvijenijeg energetskog sektora i njegovog adekvatnog mesta u regionu.

Srbija je imala šansu da u prvih nekoliko godina od 2000. iskoristi svoj geostrateški položaj i tako svakako postane “lider u regionu”. Ta šansa je izgubljena i politički establišment bi u godini koja dolazi ozbiljno morao da se pozabavi načinima zadovoljenja stalno rastuće energetske tražnje. Ako se to ne bude uradilo pored deficita energije koji već danas postoji, nije isključena mogućnost kraćih i dužih zastoja u snabdevanju energijom. Sa takvom energetskom slikom ugrožava se funkcionisanje privrede, kao i životni standard građana Srbije.

Izgradnja

Energetska politika u narednoj godini treba da rezultira početkom izgradnje novih elektroenergetskih kapaciteta (proklamovani objekti poput novog bloka Tesle 3, Kolubare B), iskorišćenjem potencijala obnovljivih izvora energije (sa čijom energijom bi se zadovoljile srpske potrebe), hitnim završetkom podzemnog skladišta gasa, kao i otpočinjanja energetske i ekološke modernizacije rafinerijske prerade. Kao “kapa” nad svim, pitanje racionalne upotrebe energije mora biti prioritet nad prioritetima.

Energijom se više ne razbacuju ni daleko bogatije zemlje od Srbije. Dominacija električne energije u energetskom bilansu, posebno u potrošnji sektora domaćinstava (više od 50 odsto), a zbog nepostojanja adekatne nacionalne strategije podizanja energetske efikasnosti, mora postati prošlost.

Kao potpisnica Ugovora o energetici zemalja jugoistočne Evrope, Srbija treba da ima konstruktivan stav o pitanju energetskog potencijala na Kosovu i Metohiji. Samo je tako moguće zadovoljiti energetske potrebe zemlje i regiona. Ako to ne bude uradila Srbija, uradiće neko drugi. Povezivanje sa regionom, kako po pitanju izgradnje Panevropskog naftovoda, ali i gasovoda Južni tok, od kojih bi zemlja imala višestruke koristi, jeste način učvršćivanja političkog, ekonomskog i energetskog položaja.

Vreme jeftine energije i njenog neracionalnog trošenja daleko je iza nas. Pitanje koje se danas postavlja pred sve energetike sveta jeste kako bezbedno doći do energije? Ogromni rasponi i kolebanje cena nafte i gasa dovode i ostavljaju razorne posledice na ekonomije i energetike zemalja sveta. Krize, ratovi, sukobi… sa jedne strane, nesklad između proizvodnje potrošnje sa druge, projektuju od polovine 2009. ponovni skok cena energenata.

Da bi zemlja kao Srbija mogla biti ne samo ravnopravan partner u regionalnim i svim drugim integracijama, ona mora unutar svog sektora da definiše i stvori organizacionu potporu razvoja i nadalje tim razvojem da upravlja. Tako je moguće iskoristiti potencijalne šanse i komparativne prednosti geostrateškog položaja koji Srbija ima u regionu jugoistočne Evrope.

Potencijali

Srbija treba da krene u realizaciju projekata koji se odnose na izgradnju elektroenergetskih hidrokapaciteta sa Republikom Srpskom, čime postiže samodovoljnost u narednom periodu. Pored toga, potreba za iskorišćenjem potencijala obnovljih izvora energije je danas nužnost, a u slučaju Srbije i mogućnost povećanja konkurentnosti energetike i privrede zemlje. Mogućnost koju Srbija ima u pogledu izgradnje velikog reverzibilnog kapaciteta Đerdap 3 daje joj mogućnost da bude lider u elektroenergetici na regionalnom tržištu, a samim tim i mogućnost da utiče na cene električne energije.

U pogledu nafte i gasa, pitanje opstanka ove privrede jeste formiranje strateških rezervi nafte, u čije će se istraživanje i dalje ulagati jer će tražnja za derivatima do 2026. porasti za 76 odsto. Pored toga, diversifikacija pravaca dotoka gasa mora biti operativna u narednih 5-7 godina, inače će se Srbija suočiti sa nestašicama i nemogućnošću daljeg razvoja. Ako je već propuštena šansa za poboljšanje uslova budućeg kupoprodajnog ugovora za NIS, onda se Srbija mora obezbediti strogom kontrolom njegove realizacije.

Pored toga, naftnu energetsku stabilnost može koliko-toliko popraviti razvojem proizvodnje sintetičke nafte iz potencijala uljnih škriljaca kojima je bogata. Pored sigurnog tranzitnog pravca za energiju i energente, od brzine organizovanja, investiranja i razvoja energetskog sektora, zavisi hoće li Srbija biti “usko grlo” regiona, ili njegov deo. Možda oni koji kreiraju enegetsku politiku, i imaju ustavnu obavezu njihove realizacije, shvate da je „đavo odneo šalu“ i da nešto mora i da se radi.

Poruka za njih, a nada za građane i privredu Srbije, jeste da je iskorišćenje celokupnog potencijala sa kojim se raspolaže, povezivanje sa regionom i podizanje energetske efikasnosti jedini sinergetski put kojim je moguće rešiti nagomilane energetske probleme u Srbiji. Sve drugo je politička retorika.