Blago oživljavanje vodećih svetskih berzi od polovine marta, kao i određeni ohrabrujući indikatori s tržišta nekretnina i rast narudžbina u SAD, daju nadu da bi oporavak na globalnom planu mogao početi krajem ove ili početkom naredne godine, što bi se relativno brzo moglo odraziti na porast priliva investicija i kredita u Srbiju.

U tom slučaju kurs dinara ne bi bio izložen preteranim pritiscima, a makroekonomska stabilnost bi mogla da bude održana. Ravnoteža bi se, dakle, uspostavila na nižem nivou potrošnje, odnosno kursa dinara i realnih zarada i penzija. Iako je takva korekcija „neprijatna” sa socijalnog aspekta, ona ne bi bila toliko snažna i destabilizujuća.

Pesimistički scenario

Pesimistični scenario sa znatno manjim dotokom kapitala i odsustvom značajnijeg reprograma privatnih ino-dugova, uslovio bi jak udar na kurs i devizne rezerve i značajniji pad uvoza, proizvodnje, izvoza, zarada… Snažno rastući kurs doveo bi kritičan broj preduzeća i zaduženih građana do bankrota.

 

 Mora se, dakle, novcem od MMF-a, reprograma i novog zaduživanja delimično finansirati deficit ako se želi izbeći naglo i vrlo bolno prilagođavanje. Doduše, teoretski se deficit i visok dug mogu finansirati na dug rok i uz znatno nepovoljnije ekonomske indikatore, ali samo ako su kreditori ili donatori spremni da i dalje obezbeđuju neto transfer kapitala, što je danas veoma teško postići.

Slabljenje domaće monete prema evru u poslednjih pola godine za oko petinu moglo bi biti znatno usporeno u narednom periodu. Uostalom, u poslednja dva meseca kurs se već stabilizovao.

Pad dinara nije izuzetak i mnoge zemlje Starog kontinenta izvan evrozone bile su suočene sa slabljenjem sopstvenih valuta. Pored Švajcarske (franak je u 2008. ojačao za oko 10 odsto, a u prva tri meseca 2009. je blago oslabio prema evru) izuzetak su i zemlje sa fiksnim režimom kursa ili valutnim odborom, ali su njihove devizne rezerve znatno smanjene zbog pojačanih intervencija na deviznom tržištu. S druge strane, rumunski lej, mađarska forinta, ruska rublja, poljska zlota, britanska funta i valute mnogih drugih zemalja su u poslednjih pola godine izgubile između petine i četvrtine svoje vrednosti prema evru.

Prvi stradaju guverneri i ministri finansija

 

 Postavlja se pitanje kakve su političke implikacije pada nacionalne valute? Prema istraživanju američkog ekonomiste Frankela slabljenje nacionalne monete od najmanje 25 odsto godišnje, povećava verovatnoću pada vlade u narednih godinu dana za čak 45 procenata. Bar je tako pokazala analiza koja je obuhvatila 103 zemlje u razvoju, u kojima je zabeleženo 188 valutnih krahova u nešto više od proteklih 30 godina. Kada se posmatra polugodišnji period, mogućnost da sa snažnom depresijacijom valute padne i vlada je čak dvostruko veća nego u normalnim okolnostima i iznosi 23 odsto.

Za ministre finansija i guvernere centralnih banaka je depresijacija od preko 25 odsto mnogo kobnija. Verovatnoća da će sačuvati svoj posao u godini posle takvog slabljenja nacionalne monete je tek oko dve petine.

Postavlja se pitanje zašto je devalvacija tako opasna po najviše državne zvaničnike? Kako to da je Suharto posle 32 godine velikih političkih izazova pao baš posle valutne krize? Na kraju, od kolikog je značaja navedena statistika za Srbiju, odnosno da li kreatori ekonomske politike teže da stabilizuju kurs dinara iz čisto ekonomskih pobuda?

Razloge za političke potrese posle devalvacije treba tražiti u recesiji, koja je vrlo čest pratilac devalvacije. Uz to, posle toga po pravilu slede nepopularni restriktivni programi stabilizacije. Uostalom, osnovni cilj devalvacije je smanjenje i preusmeravanje potrošnje, čime glasači, svakako, nisu oduševljeni. Pored toga, političari često daju obećanja vezana za održavanje stabilnost kursa, a odstupanja od toga donose im negativne političke poene. Verovatnoća da će pasti vlada je 2,5 puta veća ako se prekrši čvrsto obećanje da neće biti devalvacije.

Oštri kritičari politike kursa u Srbiji smatraju da je konstrukciona greška napravljena već posle dve-tri godine od početka tranzicije, kada je dozvoljeno da dinar snažno realno ojača. Oni tvrde da je to smanjilo konkurentnost srpske privrede, snažno povećalo uvoz, gušilo domaću proizvodnju i otežalo izvoz. Tu se kao bitan faktor navodi i politički motiv, pošto je jaka valuta jak izborni adut, jer glasači definitivno ne vole slab dinar, iako se od mnogih građana može čuti da je dinar „napumpan“.

Činjenica je da slabljenje dinara u preteklih pola godine za oko petinu nije bilo dobro za imidž vlade koja, pored ostalog, hoće da se pokaže i kao čuvar nacionalne monete. No, iako kreatori domaće devizne i monetarne politike imaju vrlo ograničene manevarske mogućnosti, utisak je da će pokušati da što je moguće više uspore slabljenje dinara. Stend-baj aranžman sa MMF-om i reprogram stranih dugova će im u tome znatno olakšati poziciju.

Iako najnovije ekonometrijske studije ukazuju da se sada manje od šestine depresijacije dinara preliva u inflaciju, što upućuje da kurs u situaciji snažno usporene tražnje više nije glavni generator rasta cena, stiče se utisak da je dodatna značajna depresijacija za ekonomsku vlast u Srbiji neprihvatljiva. Pre svega zato što bi bila rizična sa socijalnog aspekta, a njome bi se definitivno potkopalo i poverenje u ekonomsku politiku Vlade Srbije.