Ma, ovde je čak i 13 srećan broj. Ne verujete? Pa, toliko se trenutno gradi mostova. Najviše u Evropi, kaže predsednik Srbije Boris Tadić. Zato bi, valjda, smatra predsednik, trebalo da budemo svi ponosni. Moram da priznam da nisam. Ne zato što sam zakeralo, niti spadam u dežurne kritičare čije je osnovno geslo „što bolje, to gore“, već samo zato što sam svestan da su te mostove drugi davno podigli. Toliko davno da su već i zaboravili koliko oni nedostaju kada ih nema. A to najbolje znaju građani Srbije, posebno Beograda, koji u kilometarskim kolonama čekaju da pređu sa jedne na drugu stranu reke.

Ruku na srce, nisam bio srećan ni kad je svojevremeno tadašnji premijer Mirko Marjanović tvrdio da Srbija ima najvišu stopu privrednog rasta u Evropi. I on je bio u pravu. Kada je prvi put, za milijardu i po nemačkih maraka, prodat Telekom Srbija zaista je ostvaren rast bruto domaćeg proizvoda od 7,5 odsto. Marjanović je, međutim, prećutao da je tokom prve polovine poslednje decenije 20. veka vlast pogrešnom politikom uspela da prepolovi bruto domaći proizvod u odnosu na 1989. I ni danas nismo uspeli da se vratimo na taj nivo. A da je, kojim slučajem, Srbija tokom 90-ih imala prosečan privredni rast kao sve ostale zemlje na planeti, bruto domaći proizvod po glavi ne bi 2000. bio samo 1.260 već najmanje 5.000, a možda i svih 6.000 dolara.

Malo se toga u međuvremenu promenilo. Zvaničnici i dalje tvrde da je Srbija trenutno najveće gradilište na svetu. I šire. „Kvaka“ je samo u tome što se velike mašine, kao i onomad, koriste i za male marifetluke. Tako su nedavno kamere snimile bagere i kamione, javnosti je slavodobitno saopšteno da su krenuli radovi na „koridoru 11“, da će u dogledno vreme biti sagrađena 12 kilometara duga deonica novog autoputa od Uba do Lajkovca. Zajedno sa kamerama, međutim, ugašena je i teška mehanizacija.

Zbog toga sve vreme razmišljam da li je možda predsednik mislio da u Srbiji ima dosta nemara umesto neimara. Ako jeste, potpuno se slažem. Ukoliko nije, umesto bilo kakve kritike podsetiću na još jedan vic. Svojevremeno je visoki funkcioner Centralnog komiteta, kada je voz, u kom je bio, iznenada stao, jer dalje nisu bile postavljene šine, predložio da se zemlja zaduži i nastavi gradnja pruge. Kada se to isto, tokom 90-ih godina prošlog veka desilo predstavnicima tadašnjih vlasti, oni su tražili da se skinu šine kojima je voz već prošao i da se njima sagradi nedostajući deo pruge do prvog narednog naseljenog mesta. Sadašnjim zvaničnicima, pak, kao da je dovoljno samo da neko izađe i drmusa vagon, ne bi li se iznutra stvorio privid da voz i dalje ide.

Niko, međutim, ne razmišlja šta će biti kada se umore oni koji drmaju vagon? Na stranu to što nikakva marketinška kampanja nije dovoljna da se „uljuljkaju“ svi građani, čija je prosečna plata najniža u regionu. A do 2008. u leđa su im gledali zaposleni u Rumuniji, BiH, Makedoniji… Uz to, građani Srbije za svoja primanja mogu da kupe najmanje osnovnih životnih namirnica. Za platu je u Srbiji u maju mogao da se pazari 571 litar mleka, a u BiH i Crnoj Gori 100, odnosno 200 litara više. Sada ta razlika ni izbliza nije tolika. Nažalost ne zato što je u međuvremenu skočio standard građana Srbije, već što je, zbog nestašice, kupovina mleka postala nemoguća misija.

 

Ni mnoge druge stvari ovde nisu jasne. Na bazi kojih parametara, na primer, ministar ekonomije Mlađan Dinkić tvrdi da u budžetu postoji „višak“ koji bi mogao da se upotrebi za povećanje plata u javnom sektoru? Kako, bre, višak, ako je u prvoj polovini godine, od planiranih 660 prikupljena samo 301 milijarda dinara?

Tačno je, doduše, da su i rashodi bili manji od planiranih, ali to ne znači da ima bilo kakvog viška. Samo je „rupa“ u bunaru „plića“, ali još dovoljno duboka da se u njoj mogu „udaviti“ javne finansije Srbije.

Umesto što javnost zamajavaju takvim tvrdnjama, članovi kabineta Mirka Cvetkovića moraju pre eventualnog odmrzavanja plata i penzija „pre roka“ da kažu kako će namaći nedostajuće pare za to. Već slutim odgovor. Dodatnim zaduživanjem, a već sada niko u Srbiji ne želi da pozajmi pare državi uz kamatu manju od 12-13 odsto godišnje.

Javnost bi verovatno volela da čuje i za kakva bi se rešenja ministri zalagali da se ne troše tuđe, odnosno pare poreskih obveznika. Da li bi, da su vlasnici privatnih firmi, koje beleže gubitke, povećali plate zaposlenima, ili bi pre toga možda smanjili i broj zaposlenih i njihove zarade? Slutim da bi se većina odlučila za drugu opciju. Tim pre bi trebalo da budu odgovorniji, jer oni raspolažu parama poreskih obveznika. Sopstveni novac mogu i da prokockaju. Državnim ne bi smeli da se igraju. A ako im je već do trošenja, neka konačno pare upotrebe za završetak autoputa na Koridoru 10. Ako se ne varam, on je trebalo da bude gotov pre Olimpijskih igara u Atini. Za one koji se ne sećaju, one su završene pre šest godina. A Srbija je još uvek najveće gradilište u Evropi. Plašim se samo da će to i ostati, a da nijedna „građevina“ uskoro neće biti završena.