Ne mogu tvrditi da je baš sve isto, samo njega nema. Ali, niko me ne može uveriti da nije moglo, a bogami i moralo, da se uradi mnogo, mnogo više. I na političkom i na ekonomskom planu.

Ko je, na primer, pre deceniju mogao i da sanja da će ponovo morati da ustaje pre zore ako želi da kupi litar-dva mleka? Ili da stvara kućne zalihe jestivog ulja pre nego što poskupi više od 50 odsto!? Verujem da su se mnogi, makar potajno, nadali da se ta vremena nikad neće vratiti. I pogrešili su. Srbija je dokaz da uvek može biti još gore. Uprkos tome što zvaničnici tvrde da je Srbija, za razliku od mnogih drugih država, najmanje osetila posledice globalne krize.

Pa šta bi tek bilo da smo i mi nadrljali kao oni? Kolika bi onda bila stopa nezaposlenosti, ako je sad bez posla svaki peti radno sposobni stanovnik ove zemlje? Kolika bi nam onda bila proizvodnja, ako sada srpska industrija jedva proizvede polovinu onog što je proizvodila pre dve decenije, iako nas je SEKA (svetska ekononomska kriza) samo „pomilovala“, a ne i „ošamarila“ kao mnoge druge. Šta bi bilo s prosečnom platom, ako je ionako niža za više od 100 evra nego pre dve godine?

Za sve što nam se dešava nije kriva, makar ne samo, niti u najvećoj meri, globalna kriza. I bez toga morali bismo kad-tad da se suočimo s nizom problema. Jednostavno, nijedna vlada posle 5. oktobra 2000. nije htela, ili nije smela, da zagrize neku od mnogih „kiselih jabuka“. Najmanje se, bez sumnje, odmaklo u reformi javnog sektora. Ni MMF nije uspeo da natera vlast da smanji broj činovnika 10 odsto, već je Vladi progledao kroz prste. Tako još u javnom sektoru radi trećina zaposlenih u Srbiji. I bez obzira na to što su im plate već dve godine zamrznute, oni svakog meseca primaju isto koliko i dve trećine zaposlenih u privatnom sektoru. S takvom strukturom zaposlenih teško je očekivati zdrav i dugoročno održiv privredni rast. Jednostavno, mnogo je onih koji troše, a malo onih koji stvaraju novu vrednost. Uz to, vetar u leđa potrošnji pojačavala je i vlast, nastojanjem da uoči čestih izbora „podmaže“ glasačku mašinu, povećanjem zarada i penzija, koje su sve doskora rasle mnogo brže od produktivnosti.

Da zlo bude veće, ništa se nije promenilo ni u načinu na koji se bira top-menadžment javnih preduzeća. Kandidati prvo moraju da pokažu partijske knjižice, a diplome samo ako to baš neko od njih traži. Dakle, ne tako često.

Ni privatizacija u Srbiji nije završena, iako je počela još pre dve decenije, za vreme poslednjeg premijera SFRJ Ante Markovića. U međuvremenu je, zahvaljujući bahatosti novih gazda, država za većinu zaposlenih postala najpoželjniji poslodavac. Iako je istorija pokazala da je ona najgori vlasnik. No, naši zvaničnici vole da ispunjavaju „želje slušalaca“, pa je država postala vlasnik na stotine nekada društvenih firmi, s kojima sad ne zna šta da radi. Zato, umesto da istini pogleda u oči i proglasi bankrot takvih firmi, sad traži menadžere koji bi trebalo da ih sa stranputice izvedu na pravi put.

Ako je to moguće, zašto se na takav korak vlast odlučila u trenutku kad se teško može išta uraditi, osim da se napravi popis ko je koliko „izvukao“ iz tih preduzeća. Mada bi, ruku na srce, takav bilans trebalo napraviti za ceo period od poslednjih 10 godina. Da se, ako ništa drugo, makar zna ko nam je i koliko zavlačio ruke u džepove. I da toga ubuduće budemo svesni, da se 2020. ne bismo ponovo nervirali zato što nismo izgubili samo prvu, već i drugu deceniju trećeg milenijuma. Tim pre što niko i ne spori da smo izgubili poslednju deceniju XX veka.

Kad smo već kod godina koje su „pojeli skakavci“, pre nekoliko dana predsednik Srbije Boris Tadić „tipovao“ je 2015. kao godinu u kojoj će Srbija postati nova članica EU. To me nateralo da se setim da su neposredno posle 5. oktobra 2000. mnogi tadašnji zvaničnici tvrdili da je članstvo u EU maltene samo pitanje dana. No, kako su godine prolazile, s njima su se pomerali i rokovi za pristupanje. Pa je „Dan D“ najpre sa 2007. odložen do 2010, potom do 2012, a sada smo na „stend-baju“ makar još pet godina. Ko doživi, pričaće.

Plašim se, a i iskustvo me tera na to, da će 2015. neki tadašnji zvaničnik, pun optimizma, slavodobitno najaviti da će Srbija postati članica EU najkasnije 2020. Pitam se samo koliku bi kvotu kladioničari sad ponudili za opkladu da neće biti tako. Ne verujem da bi bili spremni da na uloženi dinar ponude dva. Možda ni dinar i po. A, kad malo bolje razmislim, spreman sam da svakom na uloženi dinar dam tri ako Srbija do kraja 2015. uđe u EU. Uostalom, čak i da izgubim, ne bi mi bilo žao!

No, nekako mi se čini da su male šanse za to. Uostalom, dok su vlasti stalno pomerale rokove, predstavljajući „beli šengen“ kao fantastičan uspeh, većina građana Srbije sad ne bi mogla ni da se seti koje su godine Mađarska, Češka, Slovačka ili Poljska, a nešto kasnije Rumunija i Bugarska, postale deo EU, a neke od njih i zone evra. A pre 20 godina građani Srbije s prosečnim platama mogli su u tim državama da se ponašaju kao „pijani milioneri“. Sa koliko li će se sete tih vremena prisećati za deset godina?