Očito da u toplanama, a i lokalnim samoupravama, koje su sve „aminovale“, nikome nije pala na pamet stara poslovica da se prase ne goji uoči Božića. Njima se može. Jer, koliku god da „odrežu“ cenu, većina građana jednostavno nema drugog izbora. Osim da se smrzavaju, što i nije neka alternativa.

A, ruku na srce, moglo je i gore! Koliki bi računi za daljinsko grejanje tek bili da je Vlada Srbije izašla u susret zahtevima Srbijagasa i odobrila novo povećanje cena gasa za dvadesetak procenata? I sve to u zemlji u kojoj su primanja više od dva miliona ljudi, zaposlenih u javnom sektoru i penzionera „na ledu“ već pune dve godine. Uskoro bi i u njihovim stanovima moglo biti kao u ledari.

Na stranu to što građane niko i ne pita koliko stvarno energije troše za grejanje. Ako se u zemlji sa najnižim platama u regionu (poređenje sa državama evrozone bilo bi krajnje neumesno) insistira na ekonomskim cenama svega i svačega, ne bi bilo loše da se onda plaća samo ono što je i potrošeno. Siguran sam da je većina građana spremna na to. Ovako, svi plaćamo i ono što se tuđom greškom nepotrebno rasipa, što se novac ne troši namenski, što se na tenderima za javne nabavke ne biraju najpovoljniji, već ponuđači sa najboljim vezama. Svi se „ugrađuju“, a računi se ispostavljaju samo onima koji taj teret ne mogu da prebace na nekog drugog. Običnim građanima.

Nema šta, poslednja poskupljenja su sjajna uvertira za najavljeni sastanak predstavnika Vlade i Narodne banke Srbije, koji bi, kako je nedavno najavio guverner Dejan Šoškić, ovih dana trebalo da sednu i vide kako da se zaustavi dalji rast cena. One su se, hteo to neko od zvaničnika da prizna ili ne, otele kontroli. Jer, samo pre pola godine, inflacija je bila ispod donje granice za ovu godinu, dakle manja od četiri odsto, a sada je već premašila gornju granicu „ciljanog koridora“ i po svoj prilici će do kraja godine preskočiti i psihološku barijeru od 10 procenata.

I sve to u situaciji kada pojedini srpski ministri strašno liče na saobraćajce. Čim vide neku gužvu prvo što vozačima padne na pamet je da saobraćaj, umesto semafora, regulišu policajci. I često se ispostavi da je baš tako. Zato ako uskoro nastane gužva na tržištu, znajte da su joj dobrim delom kumovali ministri, nastojeći da pojačanim intervencijama države i sve brojnijim uredbama „regulišu“ tržište i spreče dalja poskupljenja.

Umesto što se petlja u sve i svašta, bilo bi neuporedivo bolje da Vlada najpre reguliše svoje dvorište. Nisam siguran da je iko ministrima javio da je guverner Šoškić pre nekoliko dana, nastupajući pred članovima Srpske asocijacije menadžera, jasno predočio da monetarna politika nije svemoguća. Između ostalog, ne može da utiče na visinu javne potrošnje. Prevedeno sa „akademskog“ na obični rečnik, NBS ne može, ma koliko zatezala monetarne dizgine, da uvek „ispegla“ i neutrališe negativne efekte preterane državne potrošnje.

Uz to, ništa manje nije važna ni cena dodatnih monetarnih restrikcija. Da bi u uslovima previsoke državne potrošnje, koja će se od januara 2011. dodatno povećati zbog odmrzavanja penzija i plata u javnom sektoru, a posle toga i zbog približavanja parlamentarnih izbora, održala inflaciju pod kakvom-takvom kontrolom, Centralnoj banci na raspolaganju stoje samo dva instrumenta. Prvi je povećanje referentne kamatne stope, a drugi povećanje obaveznih rezervi. I jedno i drugo bi na kraju moglo da dovede do povećanja kamatnih stopa na kredite ne samo građanima, nego i privredi. A skuplji krediti bi sigurno usporili ionako kilav ekonomski oporavak.

Otuda je svima, osim izgleda pojedinim ministrima, potpuno jasno da se pod hitno moraju uskladiti fiskalna i monetarna politika. A to usklađivanje ne znači ništa drugo nego smanjivanje javne potrošnje koliko je god to moguće. Ukoliko NBS bude ostavljena na cedilu, da se sama bori sa inflacijom, teško je očekivati da će ona moći da dobije tu bitku. A ako je izgubi NBS, izgubićemo svi. Inflacija, naime, nije ništa drugo do vrsta skrivenog poreza. Na taj nam način država zavlači ruke u džepove svakome od nas. Malo suptilnije od običnih džeparoša i secikesa, ali je krajnji rezultat apsolutno isti.

Zato posle svega ostaje gorak utisak da se u ovoj zemlji sve što ne valja prebacuje na one koji još uvek ćute i bespogovorno plaćaju sve račune koji im se ispostave. One koji već godinama ništa ne plaćaju niko ne dira.

Oni su kao „zaštićeni medvedi“. Problem je samo što u Srbiji izgleda ima najviše takvih medveda. Imamo ih i za izvoz. Samo što ih niko neće. A, da hoće, bio bi to siguran način za izlazak iz krize i rešenje rak-rane srpske privrede, visokog spoljnotrgovinskog i platnobilansnog deficita. No, kako ovde stoje stvari čini mi se da pre možemo ubediti druge da počnu da kupuju naše „zaštićene medvede“ nego da krenemo pravim putem ekonomskog oporavka.