Prvu minimalnu pozajmicu od 27 dolara, iz svog džepa dao je ženama iz sela Jobra kako bi mogle otpočeti proizvodnju nameštaja od bambusa. Na toj ideji je 1976. izrasla Grameen banka, prva banka za siromašne na svetu. Ova, u bukvalnom prevodu sa bangladežanskog, „seoska“ banka 34 godine kasnije ima više od osam miliona dužnika i 2.564 filijale u 43 države.

Male pozajmice, ne više od 50 i 100 dolara, u Bangladešu su dovoljne da žene počnu da šiju odeću, kupe kravu i prodaju mlečne prerađevine, da priušte sebi oruđe koje će ih učiniti samoodrživim. U drugim zemljama, mikrokrediti su višestruko veći, usklađeni sa standardom. Kamate su svuda 20 odsto godišnje na kredite koji se koriste za pokretanje nekog biznisa, za domaćinstva su 10, za studentske kredite pet odsto, dok se prosjacima novac pozajmljuje bez kamate. A Muhamed Junus i dalje zagovara ideju socijalnog preduzetništva, ulaganja u biznis zarad rešavanja društvenih problema, zbog čega je u okviru „Turneje društvenog preduzetništva“ pre nekoliko dana posetio i Srbiju.

I bez obzira na to što je napravio pomak u svetu pre svega na polju ekonomije, pre četiri godine u Stokholmu primio je Nobelovu nagradu - za mir. Obrazloženje je bilo da je siromaštvo izvor tenzija, a te tenzije su pretnja miru. On koji se bori protiv siromaštva, time doprinosi održanju mira.

I dok sa jedne strane prima nagrade za svoja dobra dela, sa druge mora da trpi kritike. „Ljudi se uvek bune i uvek će se buniti kad se pojavi nešto novo. Pozajmljujemo novac uglavnom ženama, pa muškarci nisu srećni zbog toga. Nisu srećne ni naše verske vođe iz istog razloga. Političke stranke levice nas kritikuju da širimo kapitalizam. One stranke koje su naklonjenije desnici optužuju nas za tajno sprovođenje komunizma. Svako ima svoje mišljenje, ali mi radimo, pomažemo i ne interesuje nas ko šta priča“, kaže Muhamed Junus, sagovornik Ekonom:east-a.

Kako funkcioniše vaš koncept mikrokreditiranja?

Muhamed Junus: Klasične banke daju novac ljudima koji mogu da daju nekakav zalog, nešto da stave pod hipoteku. To praktično znači da što više novca imaš, više ćeš novca dobiti. I obrnuto, ukoliko nemaš novca, nećeš dobiti ni kredit. Ja sam se pobunio protiv toga da siromašni ljudi ne mogu dobiti priliku da zarade i odlučio da napravim banku po njihovoj meri, banku za one koje je klasični bankarski sistem već odbio. Njima se daju mali iznosi, od zemlje do zemlje zavisi koliki, bez papirologije, bez potpisivanja ugovora na osnovu kojih se mogu goniti ukoliko ne vrate pozajmicu. Dovoljna je samo njihova reč da će kredit vratiti i dobar „biznis plan“ u koji će uložiti novac.

Da li vam je Nobelova nagrada pomogla da svoj koncept socijalnog preduzetništva proširite van granica Bangladeša?

M. Junus: Banku sam otvorio 1976, a Nobelovu nagradu dobio 30 godina kasnije. Eto koliko je bilo potrebno da se ovaj koncept prepozna i „primi“. Danas ovaj vid bankarstva postoji u Francuskoj, Indiji, delovima Kine, Afrike, Latinske Amerike. Dakle proširio se i širi se i dalje. Sad sa „Turnejom socijalnog preduzetništva“ želim u ovom delu Evrope da promovišem ideju mikrokredita, ali i druge vidove socijalnog preduzetništva, koje se započinje radi rešavanja društvenih problema. To može da radi bilo ko, ne mora da se čeka pomoć izvan. Vidim da su ljudi u Srbiji zainteresovani za to.

Domaći političari kažu da će u Srbiji uskoro biti otvorena banka za siromašne. Kakvi su izgledi da to bude baš Grameen banka?

M. Junus: Ukoliko nas Vlada Srbije pozove, mi smo spremni da počnemo da radimo i ovde. Neophodno je još i da se obezbedi šest miliona evra početnog kapitala, jer ne možemo novac iz Bangladeša donositi ovde.

Kažete da je stopa vraćanja kredita 97 odsto, bez obzira na to što se ne traže nikakve zaloge. Kako objašnjavate toliki procenat povraćaja i koje se mere preduzimaju ukoliko neko ne vrati kredit?

M. Junus: U početku nisam znao da li će to pozajmljivanje novca na poverenje funkcionisati, ali rizikovao sam verujući da ako čoveku taj novac posluži svrsi, onda nema razloga da ne vrati. Ukoliko, ipak, ne može da vrati, sa njim je uvek naše saosećanje, a ne naš bes. Ukoliko je čovek uzeo novac da kupi kravu i ona mu ugine, naravno da ćemo razumeti njegov problem. Ako neko, ipak, proneveri naše poverenje, jedina kazna je što sebi zatvara vrata banke, odnosno nikad više neće moći da pozajmljuje kod nas. Ukoliko vrati, onda čim otplati jedan, može da podigne novi mikrokredit.

Ne plašite se da će u Srbiji biti mnogo više ljudi koji će želeti da prevare taj sistem pozajmica „na reč“ i koji će otići sa novcem bez namere da ga vrate?

M. Junus: To će biti naš problem. Nismo mi pozajmljivali novac samo u Bangladešu. U Njujorku je otvorena Grameen banka, koja je pozajmljivala i do 15.000 dolara, a postotak povraćaja je i dalje bio veoma visok. Pozajmljivali smo prosjacima i dobijali novac nazad. Odatle toliko poverenje u ljude i vera da će tako biti u svakoj zemlji u koju odemo.

  Srbija nije izuzetak, iako ovde čujem da se ljudi žale da su problemi preveliki, da se ništa ne može rešiti. A ko to nema probleme? Ukoliko biste se u tome takmičili sa Bangladešom, ne biste imali nikakve šanse. Ovo je manja zemlja, sa manje stanovništva i mnogo manje nepoznanica, tako da je i lakše boriti se za sebe, ali i ne ostaviti ljude da propadnu.

Grameen banka pozajmljuje novac da bi pomogla ljudima da dođu u situaciju da mogu sami o sebi brinuti. Ali odakle ti izvori prihoda?

M. Junus: Grameen banka je sto odsto u vlasništvu svojih dužnika. Svako može da pozajmi novac, ali svako može da ostavi i depozit, na šta dobija kamatu. Nikad nam ne nedostaje novca, mesečno pozajmljujemo i do 100 miliona, ali u depozitima uvek imamo više.

Većina klijenata vaše banke su žene, znači li to da u njih imate više poverenja, da verujete da su poštenije kad je vraćanje kredita u pitanju?

M. Junus: Ne, tako se jednostavno desilo. Konvencionalne banke tih sedamdesetih kad sam ja počeo nisu davale kredite ni siromašnima, ali ni ženama, makar one bile i bogate. Zato kad sam osnovao banku, hteo sam da klijenti budu siromašni i da bar polovina budu žene. U početku su se one bunile: „Dajte novac mom mužu, ja ne znam ništa o novcu“, ali ja sam davao baš njima. Trebalo nam je šest godina da svaki drugi klijent bude žena. Ubrzo smo videli da novac koji smo davali ženama donosi mnogo više koristi porodicama, nego kada smo pozajmljivali muškarcima. One se trude da izvuku maksimum iz pozajmljenog novca, pažljivije planiraju budućnost i postavljaju realnije ciljeve. Zato smo se fokusirali na žene.

Da li ste vi bogat čovek?

M. Junus: Nisam, jer nijedna od kompanija koju sam osnovao nije u mom vlasništvu. U ovoj velikoj banci u Bangladešu nemam nijednu deonicu, u velikoj telekomunikacionoj kompaniji koju sam osnovao, takođe nemam ništa, a tako je i u svih 40 malih i velikih kompanija čiji sam osnivač bio. Na svemu tome sam radio da bih pomogao rešavanje socijalnih problema, a ne zarad lične dobiti.

Ako niste bogat, svakako ste uticajan čovek. Da li razmišljate o ulasku u politiku?

M. Junus: Politika u Bangladešu je previše komplikovana, ne želim da joj priđem ni blizu.