Nema sumnje, znači, da se iza ovih tendencija kod kursa ne kriju špekulativni ili samo psihološki razlozi, već da se radi o dubokom poremećaju ponude i tražnje deviza, odnosno da ponuda bitno zaostaje za tražnjom.

Presahnuo je osnovni činilac ranijeg jakog kursa dinara – priliv stranog kapitala. Nema više znatnijih stranih proizvodnih investicija, priliva novca iz stranih banaka u njihove kćerke u Srbiji radi proširenja kreditiranja, kao ni kapitala stranih portfolio investitora. Izostanak priliva već ostavlja na suvom devizno tržište.

Što je još gore, povlače se oni koji mogu, kao portfolio investitori (prodaju akcije na berzi) ili finansijski (povlače pare iz repo operacija Narodne banke). A njihov odlazak još povećava tražnju na deviznom tržištu, jer tu zamenjuju dinare za evre kako bi ove druge odneli u svet.

Drugi činilac je platni bilans zemlje. On doživljava vrlo nepovoljne promene: dok je u prvih 11 meseci 2007. bio pozitivan za 1,3 milijardu dolara, prošle je negativan za 1,4 milijarde dolara. A spoljna trgovina doživljava kolaps: izvoz je opao sa 1.143 miliona dolara u julu na 687 miliona dolara u novembru 2008, dok su za uvoz te brojke 2.371 miliona dolara i 1.407 miliona. Što je najzabavnije, očigledno je da je ovaj radikalan pad razmene sa svetom praćen izvesnim poboljšanjem trgovinskog bilansa i njegovim doprinosom uravnoteženju kursa dinara. Bolje da nije.

Srbija i dalje ima prililčne devizne rezerve i izgleda kao da bi mogla da brani svaki kurs koji poželi. Ali, to nije tako. Te devizne rezerve imaju važnu rezervnu ulogu i na više drugih strana, kao, na primer, kod finansiranja platnobilanskih debalansa (ili samo uvoza), kod osiguranja bankarskih depozita, kao izvor za servisiranje državnih dugova itd Drugim rečima, mogućnost da se one koriste kao sredstvo za odbranu dinara je prilično ograničena.

Vrlo je nepovoljno to što se u svest građana i poslovnih ljudi uvlači očekivanje da će u i budućnosti dinar nastaviti da pada, pa stoga oba sektora počinju da sve viškove dinara konvertuju u devize, dok istovremeno smanjuju njihovu prodaju. Na taj način se debalans na deviznom tržištu produbljuje i podstiče dalji pad kursa. Štaviše, to eventualno bežanje iz dinara u devize može dovesti do kolapsa kursa, odnosno do većeg pada nego što bi fundamenti zahtevali. Tako je bilo u Mađarskoj.

A šta radi Narodna banka? Sve do kasne jeseni vodila je politiku jakog dinara, toliko omiljenu od strane svih guvernera. Potom je, početkom decembra, nakratko popustila dizgine i dinar je naglo pao, da bi NBS ubrzo napravila novi zaokret i kombinacijom administrativnih mera i odbrane kursa dovela do njegovog oporavka.

A onda je došao Međunarodni monetarni fond i učinio ono što je priželjkivao godinama: naterao je NBS, kroz uslove stend baja, na režim fleksibilnijeg kursa. Preciznije, ostao je režim rukovođenog fleksibilnog kursa, ali je postavljena granica odbrane, izražena deviznim stokom (5,1 milijardu evra NFA) koji se ne sme načeti. Time je NBS prisiljena da pažljivo i samo u prekoj potrebi koristi devizne rezerve za odbranu kursa. Rezultat ovog dogovora sa MMF-om je već tu: ovih dana dinar brzo gubi vrednost. NBS i dalje interveniše, ali umereno i samo usporavajući pad.

Srećna vremena su za NBS prošla. Guverner već traži devize naokolo, potpuno svestan da je 400 miliona dolara od stend baja sasvim nedovoljno. Devizna kriza je pred vratima.