Tranzicija Srbije ka tržišnoj ekonomiji ometena je “izgubljenom” decenijom 90-ih godina prošlog veka. Za razliku od drugih ekonomija u tranziciji, do 2000. BDP je opao ispod polovine vrednosti zabeležene 1989, dok je visoka inflacija postala uobičajena pojava. Ekonomska i finansijska implozija je potpuno uništila institucionalno tkivo Srbije, a situacija je dodatno pogoršana populističkom politikom, loše primenjivanim imovinskim pravima, obimnom sivom ekonomijom i nezadovoljstvom građana.

Krajem 2000. srpske vlasti su konačno krenule putem tršišno zasnovane ekonomije. U deceniji koja je usledila Srbija je zabeležila pristojan rast. Prosečan rast BDP-a u period od 2004. do 2008. godine iznosio je oko pet odsto, što je odgovaralo nivou ostalih zemalja na putu ka EU. Međutim, samo mali deo ovog rasta odnosio se na izvozno orijentisane aktivnosti (čelik, duvan, guma itd.). Umesto toga, rast je u velikoj meri naginjao ka neproizvodnom sektoru (trgovina na malo, nekretnine, građevina, telekomunikacije, bankarstvo itd.).

Još uvek glomazan vladin sektor i dalje je bio uglavnom nereformisan i okrenut ka potrošnji i redistribuciji. Uprkos privatizacionim naporima, udeo javnog sektora u ekonomiji od 40% i dalje je bio daleko iznad tog udela u zemljama u regionu. Nedostatak privatnog preduzetništva predstavljao je smetnju izvozu i štednji. Na strani ponude, velika javna potrošnja istiskivala je resurse koji su mogli biti produktivno investirani u budućnost zemlje (npr. u infrastrukturu).

Kao rezultat, spoljni debalansi su se gomilali, a srpska privreda je postajala sve nekonkurentnija, sa niskom štednjom i visokom cenom rada. U takvim okolnostima, snažan rast i relativno niska inflacija (čak i u odnosu na srpske standarde) mogli su biti ostvareni, ali uz kreiranje rizika po eksternu (spoljnu) stabilnost. Privreda je prosto trošila više nego što je zarađivala, a potrošnja se bližila nivou od 100 odsto BDP-a. Kao posledica ovoga, deficit tekućeg računa platnog bilansa se udvostručio u periodu od 2005. do 2008, dostigavši nivo od 21 odsto BDP-a, postavši jedan od najviših u Evropi. Kao i u ostalim zemljama u regionu, veliki spoljni deficiti finansirani su ogromnim prilivom ino-kapitala, koji je dobrim delom dolazio preko banaka sa većinskim stranim vlasništvom.

Nakon kraha Lehmanovih u septembru 2008. godine, globalna finansijska kriza počela je da se munjevito preliva preko Evrope u Srbiju. Spoljni prilivi banaka brzo su počeli da presušuju – i čak da se okreću u suprotnom smeru. U takvoj situaciji, dvocifreni deficit tekućeg računa je očigledno bio neodrživ, dok je visoka eurizacija smanjila efektivnost politike i narušila poverenje. Prvi znak krize poverenja bilo je značajno povlačenje depozita iz banaka oktobra 2008. godine.

 

Odgovor na krizu u okviru MMF programa

O stend-baj aranžmanu MMF-a sa Srbijom prvi put se pregovaralo oktobra/novembra 2008. godine, a on je odobren početkom 2009. kao odgovor na posledice globalne krize. Ovaj aranžman, koji je proširen maja 2009, predviđao je finansijsku pomoć od skoro tri milijarde evra, odnosno 10 odsto BDP-a. Program je imao za cilj da privremeno ublaži oštro, mada neizbežno, smanjenje potrošnje u periodu od 2009. do 2011. Ali uspeh ovog programa zavisio je od sprovođenja adekvatne politike.

Prvobitni dizajn politike ovog programa zasnivao se na trostrukom račvastom pristupu. Prvo, vlada se obavezala da će svoje javne finansije dovesti u red, ograničavajući deficit na razumnom nivou, uz istovremeno nastojanje da se zaštiti socijalna i kapitalna potrošnja, kao i da se izbegne preterano (“prociklično”) fiskalno stezanje. Fiskalno prilagođavanje bilo je kohezioni faktor za ‘’kooperativni’’ pristup – koji je trebalo da se postara da teret prilagođavanja na niži nivo potrošnje ne padne isključivo na privatni sektor. Drugo, matice domaćih banaka sa većinskim stranim vlasništvom su dobrovoljno pristale da zadrže nivo kreditne izloženosti ka Srbiji i da nastave da obezbeđuju dovoljno kapitala za svoje filijale. Treće, međunarodne finansijske institucije su se obavezale da obezbede preostalo eksterno i budžetsko finansiranje.

Tokom ovog programa, glavni izazov je postala zamena ad-hoc mera ograničavanja javne potrošnje strukturnim fiskalnim reformama. Rano fiskalno prilagođavanje je uglavnom moralo da se osloni na korake kao što su zamrzavanje zarada u javnom sektoru i penzija, što se nije moglo održati na duže staze. Radi jačanja kredibilnosti postojala je potreba za zahtevnijim, kvalitetnim strukturnim reformama u glavnim sektorima potrošnje, kao što su penzije, zdravstvo i obrazovanje. Ove reforme morale su igrati glavnu ulogu u unapređenju efikasnosti i pružanju podrške većem ekonomskom rastu. Efekat ovih reformi morao je da bude odložen, imajući u vidu vreme potrebno za njihovo sprovođenje. Osim toga, srpske vlasti su imale snažan politički konsenzus da izbegnu značajno povećanje poreza, što je ograničilo mogućnost sprovođenja različitih strategija.

Konačno, kooperativan pristup ovog programa činio se moguć samo u slučaju dugoročnog kretanja ka održivom rastu. Primera radi, obaveze matičnih banaka prema Srbiji bile su zasnovane ne toliko na kratkoročnim podsticajima, već na verovanju da će Srbija sprovesti ispravnu politiku koja će pogodovati ekonomskom rastu, posebno u kontekstu približavanja EU. Ovo je nalagalo da je potrebno da se zemlja fokusira na mere koje će unaprediti poslovnu klimu i osnažiti ulogu privatnog sektora u ekonomiji.

 

Glavna dostignuća

Prelivanje globalne krize u Srbiju je relativno dobro suzbijeno, posebno imajući u vidu visok stepen inicijalne eksterne neravnoteže, odnosno ranjivosti, kao i loše stanje u ekonomijama regiona.

Srbija je izbegla mogući ekonomski krah za vreme neizbežne korekcije spoljašnjeg debalansa. Korekcija je bila velikih razmera: deficit tekućih transakcija je doživeo snažan pad sa 21 odsto BDP-a 2008. na prosečno 7 odsto BDP-a 2009. i 2010, a pratila ga je oštra kumulativna depresijacija dinara. Usled ‘’kooperativnosti’’ banaka, koje su doprinele postepenim i ograničenim odlivima portfolio investicija, izbegnuti su veći pritisci na berzu. Sve je to rezultovalo održavanjem relativno visokih deviznih rezervi te je Srbija povukla samo polovinu raspoloživih finansijskih sredstava u ovom program (oko 1,5 milijardi evra), uprkos tome što je uspešno ispunila program.

Strane banke su generalno ispunile svoje obaveze u pogledu kreditne izloženosti. Bečki sporazum iz marta 2009. godine, koga su podržale i strane banke, pomogao je u ublažavanju finansijskih tenzija. Većina banaka održala je svoje obaveze u 2009. i 2010. godini, uz nekoliko izuzetaka. Narodna banka Srbije je imala dobre podatke i bila je efikasna u uočavanju potencijalne ‘’nesaradnje’’, što je dalo dobre ukupne efekte, makar u poređenju sa drugim zemljama sličnih inicijativa.

Srbija: Kreditna izloženost banaka sa većinski stranim vlasništvom

(u milijardama evra)

	Decembar 2008.	Decembar 2010.	Promena u procentnim poenima	Procentualna promena
Ukupna kreditna izloženost	8.7	8.5	-0.2	-2.4
Dugoročna kreditna izloženost	8.0	7.4	-0.6	-7.6
Kratkoročna kreditna izloženost	0.7	1.1	0.4	57.5

Izvor: NBS.

Ekonomski krah je takođe izbegnut. Duboka kumulativna deprecijacija dinara pomogla je da se uspostavi troškovna konkurentnost uz pomoć neto izvoza, čime je započeo oporavak već u drugoj polovini 2009. godine (sistem merenja, odnosno potcenjivanja pada BDP-a, je, doduše, takođe potencijalno imao uticaj na zabeleženi BDP u Srbiji u odnosu na druge zemlje). Rast izvoza nastavio je da se ubrzava tokom 2010. i početkom 2011. godine.

Ozbiljnija finansijska kriza je takođe izbegnuta. Banke su imale dobru poziciju da izdrže depresijaciju zahvaljujući svom kapitalu i likvidnosti, dobroj proceni obima neperformiranih, odnosno teško naplativih zajmova (NPL) i hedžovanim (zaštićenim od rizika) pozicijama. Ključni rizici odnosili su se na bilanse nehedžovanih korporativnih klijenata koji su uzimali pozajmice u stranim valutama. Domaćinstva su se, neočekivano, našla u boljoj poziciji nego korporacije zahvaljujući ‘’slamaricama’’ kao i štednim depozitima u stranim valutama.

Oporavak je takođe bio potpomognut razboritom fiskalnom politikom. Kontrola troškova u republičkom budžetu je bila efektivna u postizanju opštih ciljeva (iako na račun značajnog umanjivanja investicija). Veliko fiskalno prilagođavanje u aprilu 2009. pokazalo se kao ključno, a nominalna zamrzavanja plata i penzija u javnom sektoru su generalno održana do kraja 2010. godine. Kao rezultat, planovi za kvartalni deficit su generalno ispunjeni. Ukupni fiskalni saldo (deficit od oko četiri do 4,5 odsto BDP-a u periodu 2009-2010) je bio finansijski izvodiv i ne preterano zahtevan, a začarani krug obeshrabrujućeg rasta i procikličnih fiskalnih zatezanja bio je izbegnut. Na kraju, fiskalna pravila su uspostavljena sa težištem na visini deficita, koji će potencijalno biti glavno sidro fiskalne politike u godinama koje dolaze.

Konsolidovani budžetski deficit (procenat BDP-a)

Izvor: interni podaci MMF-a

 

Izazovi i razočarenja

Javni sektor je i dalje u velikoj meri nereformisan. Kapitalna potrošnja nije bila podrška ekonomskom rastu u 2009. i 2010. godini, budući da je bila žrtvovana zbog prekoračenja tekuće potrošnje. Davanje prioriteta, odnosno realizacija investicionih projekata ostala je slaba. Poboljšanja u efikasnosti javnih preduzeća su, takođe, ograničena. Pored toga, početak realizacije dugoročnih planova za ograničenje tekuće potrošnje još uvek ne može da da rezultate. Na primer, penzioni zakon usvojen krajem 2010, je samo skroman korak u pravom smeru. Donedavno obećavajuća racionalizacija državnih službi ‘’se zaglavila’’ u toku implementacije, dok su koraci za reformu zdravstvene zaštite i obrazovanja u ranoj fazi. Nedostatak efikasnih reformi u ovim sektorima ostavlja samo ograničen prostor za povećanje plata i za najproduktivnije radnike u javnom sektoru. Ovo je, po svemu sudeći, doprinelo protestima sindikata u javnom sektoru početkom 2011, koji su istakli zahteve za povećanje plata.

Strukturne reorme orijentisane na rast privatnog sektora su spore. Pokušaji da se poboljša poslovna klima često su završavali neuspešno, slično kao i privatizacija i unapređenje specifičnih zakona i institucionalnih procedura (i praksi), posebno u oblastima konkurencije, javnih nabavki, propisa o radu, imovinskih prava. Restrukturiranje, i dalje velikih i neefikasnih, javnih preduzeća nastavljeno je isuviše sporo. Istina, izvesni pomaci u ovim oblastima su napravljeni, ali je to bilo "suviše malo i suviše kasno".

Inflacija se znatno ubrzala, pre svega, usled povećanja cena hrane, kako u Srbiji, tako i u regionu. S obzirom na hronično visoku inflaciju u Srbiji, ovakav rezultat je pre propuštena prilika, nego doista novi problem. Odgovor NBS na nedavno povećanje inflacije je bio adekvatan, ali je NBS imala ograničene mogućnosti za ‘’borbu’’ protiv ‘’strukturnih’’ cenovnih pritisaka, koji proističu iz povećanja regulisanih cena i rigidnosti na tržištu hrane. Pomoć Vlade bi bila od suštinske važnosti kada je u pitanju poboljšanje efikasnosti javnih preduzeća kao i etabliranja antimonopolske prakse na tržištu poljoprivredno-prehrambenih proizvoda.

Veliki pad zaposlenosti bio je još jedno razočaranje. Deo zabeleženog gubitka radnih mesta posledica je legata zakasnele tranzicije, kao i neizbežnog pomaka od neefikasnog nontradable sektora (sektori nerazmenjivih roba) ka efikasnijim, ali manje radno-intenzivnim, razmenjivim, sektorima. Gubici radnih mesta su posebno veliki u kategoriji mladih, što izaziva veliku zabrinutost s obzirom na potrebu da se izgradi viši kvalitet kada su u pitanju ljudski resursi.

Stanje na tržištu rada je dodatno pogoršano usled slabog i prezaduženog korporativnog sektora, koji je imao veliki problem da održi nivo zaposlenih, pored ostalog i usled velikog depresijacijskog šoka koji je snažno pogoršao kompanijske bilanse. Te slabosti se ogledaju u visokom niovu korporativnih NPL (neperformirani, odnosno teško naplativi zajmovi) racia, koji prelaze 20 odsto, kao i rastuće pojave blokada računa. MMF je nastojao da ublaži probleme kompanija kroz unapređenje instrumenata za poboljšanje upravljanja korporativnim dugovima, dok predviđen mehanizam van-sudskog restrukturiranja duga tek treba da bude u potpunosti sproveden u praksi.

 

Pogled u budućnost

Detektovanje problema Srbije pokazalo se kao složen zadatak. Ali, ukoliko Srbija želi da postane istinski konkurentna i prosperitetna privredu unutar EU, samo radikalne strukturne reforme će obezbediti održiv put razvoja. Glavne preporuke, čijim ispunjavanjem se ide ka dostizanju uravnoteženijeg rasta, su dobro poznate (Slovačka je, opravdano, često reklamirana kao stvaran primer uspešne tranzicije sa teške polazne tačke). Znatno nepovoljnija alternativa je povratak u predkriznu paradigmu rasta baziranog na potrošnji, što bi gotovo sigurno dovelo do ponovnog nastanka visokog rizika za održavanje eksterne ravnoteže. Dakle, na političarima je da istraju u nameri da obuzdaju zahteve za povećanjem realnih zarada i da privedu kraju nezavršene strukturne reforme.