Već neko vreme postoji, pomalo i neuobičajen, koncenzus stručne javnosti i nosilaca vlasti oko potrebe prelaska na novi model ekonomskog rasta i neophodnih reformi na tom putu. Svetska banka je na zahtev Ministarstva finansija 2009. napisala sveobuhvatnu studiju: „Kako sa manje uraditi više“; grupa ekonomista okupljenih oko publikacija „Makroekonomski tendovi i analize“ Ekonomskog instituta u Beogradu i „Kvartalnog monitora ekonomskih trendova i politika“ Fonda za razvoj ekonomske nauke je 2010. napisala studiju: „Postkrizni model rasta“; a krajem iste godine je i kabinet predsednika Tadića pokrenuo inicijativu pod nazivom “Srbija 2020“.

Većina pomenutih studija deli zajednički stav – nesrazmerno visoka potrošnja koja je pokretala domaću ekonomiju pre krize i bila vrlo izdašna posmatrano iz ugla javnih finansija - neće moći da se nastavi posle krize. Potrebne su, dakle, brze i značajne reforme javnog sektora i ekonomskih politika kako bi javne finansije postale održive, a ekonomija Srbije mogla da napreduje u srednjem roku.

Pa zašto se onda te neophodne reforme oko kojih se svi slažu ne sprovode? Odgovora ima više, a onaj najvažniji je vrlo jednostavan – zato što reforme postaju bolne istog trenutka kada prestanu da budu retorika i počnu da se sprovode. Na udaru reformi bi se tako u prvom redu morali naći najveći sistemi koji pate od prevelikog broja zaposlenih i neefikasnog trošenja resursa – zdravstvo, prosveta i javna preduzeća - a ako ni to ne bude dovoljno, potrebna je dalja reforma penzijskog sistema, kao i poreska reforma.

U poslednje vreme se u javnosti moglo čuti i da unutar sistema postoje dovoljna sredstva za funkcionisanje države, ali da se ta sredstva gube usled korupcije i loše organizacije javne uprave (javne nabavke, siva ekonomija, decentralizacija/regionalizacija). Nesumnjivo je moguće poboljšanje funkcionisanja države u ovim oblastima, ali samo to ipak nije dovoljno da trajno reši probleme sa kojima smo suočeni.

Nosioci ekonomske politike treba da se izbore i na još jednom frontu – ne samo da započnu pomenute reforme, već i da ubede investitore da će ih, kada jednom započnu, odgovorno sprovesti do kraja. Ukoliko uspeju i u tome, smanjiće se vrlo brzo i visoki rizik zemlje i povećati priliv stranih investicija, te će i na taj način pozitivno uticati na domaću ekonomiju. Koliko je sve to moguće uraditi u koalicionoj Srbiji i to još u predizbornoj godini?

Pomoć Srbiji sada može doći, pomalo neočekivano, sa poznate adrese – iz MMF-a. Već u ovom mesecu nas naime očekuje početak pregovora za sklapanje novog aranžmana iz predostrožnosti. Ovaj aranžman ne bi podrazumevao automatsko povlačenje kredita od strane Srbije, već bi rezervisao sredstva, verovatno u uobičajenom iznosu od 300% do 500% kvote kojom raspolaže Srbija (1,5 – 2,5 milijardi evra), a koja će Srbija moći da povuče samo ukoliko dođe do nepovoljnog razvoja ekonomske situacije. Cilj ovog aranžmana je očuvanje i garancija makroekonomske stabilnosti u uslovima rovitog oporavka domaće ekonomije.

Srbija sa druge strane ima svoje obaveze – pre svega da nastavi da vodi predvidivu i odgovornu fiskalnu (i monetarnu) politiku. Zvuči identično kao u prethodnom aranžmanu, ali sada iste reči mogu da imaju prošireno značenje. U prethodnom aranžmanu, odgovorna fiskalna politika je značila pre svega dostizanje kvantitativnih ciljeva i za posledicu imala mahom ad hoc mere na koje ni MMF nije bio „gadljiv“ (zamrzavanje penzija i zarada, smanjenje transfera, uvođenje kriznih nameta poput onog na mobilnu telefoniju). Sada je međutim moguće da će te iste reči prvenstveno podrazumevati sprovođenje reformi javnog sektora i promenu ekonomskih politika.

U prethodne dve godine smo se znatno promenili i mi i MMF. Iza Srbije su dve godine zamrznutih penzija i plata, bolno usklađivanje domaće potrošnje sa proizvodnjom, uz snažan rast nezaposlenosti i siromaštva. Sa druge strane, uspeli smo da sačuvamo, nesporno zahvaljujući i pomoći MMF-a, dovoljnu stabilnost i potencijal da započne zdrav i visok ekonomski rast u narednom periodu.

Za MMF je prethodni period tekođe bio buran, ali za razliku od Srbije koja je još uvek na klackalici, MMF iz krize po svemu sudeći već izlazi kao veliki pobednik. Ova organizacija je naime u potpunosti povratila svoj autoritet koji je donekle bio poljuljan prethodnim krizama (Azija i Latinska Amerika). Što je možda još bitnije MMF polako izlazi iz svoje kože konzervativnog i inertnog igrača i počinje da menja dobar deo svoje doktrine. [1] Pred nama je sada partner koji u novim pregovorima sigurno neće izbegavati da uloži svoj autoritet u rešavanje širokog spektra kvalitativnih problema srpske ekonomije što je u prošlosti možda i bio slučaj.

Ekonomista Paul Krugman početkom marta u svom blogu (The New York Times) kao zaslužne za svojevrsnu renesansu i otvaranje novog poglavlja u radu MMF-a izdvaja dve ključne figure u hijerarhiji MMF-a, direktora Dominique Strauss-Kahn-a i glavnog ekonomistu Olivier Blanchard-a. Krugman u istom tekstu ima i jednu duhovitu opasku - da je skraćenica MMF (eng. IMF) pre krize mogla da se tumači i kao „uglavnom fiskalna politika“ (eng. IMF - It’s Mostly Fiscal), a da će se posle krize možda tumačiti kao „impresivna makroekonomska fleksibilnost“ (IMF - Impressive Macroeconomic Flexibility). Mi bismo želeli da uz to dodamo i - dobar partner u reformama.