Liberalizaciju spoljne trgovine su tokom čitavog ovog perioda pratile kontroverzne ocene u domaćoj javnosti, od toga da je ubrzana i da će dodatno uništiti i onako slabu srpsku ekonomiju, posebno poljoprivredu, do toga da je spora i po obimu nedovoljna. Svakako da Srbija kao mala zemlja nije imala mnogo izbora, sem da zaključivanjem sporazuma o slobodnoj trgovini dođe do većih tržišta i to prvenstveno u okviru šireg političkog procesa stabilizacije i pridruživanja zemalja Zapadnog Balkana EU. Na taj način je Srbija dobila slobodan pristup tržištu EU i povratila tradicionalna izvozna tržišta bivših jugoslovenskih republika i susednih zemalja koja je izgubila tokom `90-tih godina.

EU je Srbiji, kao i ostalim zemljama Zapadnog Balkana, krajem 2000. odobrila preferencijalni status/autonomne trgovinske mere (ATM). Ove mere su omogućile bescarinski izvoz robe poreklom iz Srbije na tržište EU sa izuzetkom pojedinih proizvoda[2].

Mere su produžene 2005. godine i važile su do 31. decembra 2010. godine, trebalo je da se produže i za naredni period od 5 godina, ali to još nije urađeno jer u EU nije postignuta saglasnost o tome koji će se naziv koristiti za „Kosovo“ u Uredbi kojom se reguliše ovu oblast.

Ovo je važno pošto se jedan deo koncesija u poljoprivredi zasniva i dalje na autonomnim trgovinskim merama. Naime, postoji 18 tarifnih linija, za voće i povrće[3] za koje je EU prema PTS ukinula samo ad valorem carine, a specifične carine su ukinute prema jednostranoj Deklaraciji EZ koja za svoj pravni osnov i dalje ima Uredbu o ATM. Od strane Evropske komisije je izneto da će se nakon usvajanja Uredbe tokom 2011. retroaktivno izvršiti povraćaj naplaćenih carina za te proizvode.

Prvi trgovinski ugovor koji je Srbija potpisala sa EU bio je Sporazum o trgovini tekstilom i tekstilnim proizvodima koji je stupio na snagu 1. jula 2005. Ovim sporazumom EU je ukinula kvote za određene kategorije tekstilnih proizvoda, a Srbija se obavezala da će u potpunosti liberalizovati uvoz tekstilnih proizvoda poreklom iz EU do 2008. Tako je jedan od najosetljivijih industrijskih sektora praktično prvi liberalizovan u trgovini sa EU. Tada je procenjeno da tekstilni proizvodi sa evropskim poreklom, s obzirom na visoku cenu i kvalitet, nisu konkurencija našoj domaćoj proizvodnji i da se liberalizacija može izvršiti bez većih posledica. EU je za Srbiju najveće izvozno tržište za tekstil i odeću, a sporazum je dodatno omogućio stabilniji okvir za privlačenje stranih investitora, što se kasnije i pokazalo dolaskom posebno italijanskih i nemačkih tekstilnih kompanija (Calzedonia, Fulgrad, Falke, Pompea, Beneton). Srbija sa EU od 2007. godine beleži konstantan suficit u razmeni tekstilnih proizvoda.

Sporazum o stabilizaciji i pridruživanju (SSP) i Prelazni trgovinski sporazum (PTS) su potpisani 28. aprila 2008, a PTS je stupio na snagu 1. februara 2010. Do potpisivanja SSP, ukoliko izuzmemo Tekstilni sporazum, trgovinski odnosi između EU i Srbije, su se zasnivali na jednostranoj izjavi volje članica EU (ATM). Koliko je Sporazum bitan pokazalo su upravo u 2011. kada EU nije produžila važenje autonomnih trgovinskih mera. Da PTS u međuvremenu nije stupio na snagu Srbija bi izgubila preferencijalni pristup tržištu EU, što bi svakako imalo velike posledice na izvoz.

Deo SSP/PTS koji se odnosi na slobodno kretanje robe za cilj ima stvaranje zone slobodne trgovine između EU i Srbije. Praktično EU ovim sporazumom bilateralno potvrđuje koncesije koje je ranije odobrila Srbiji kroz ATM, a Srbija će fazno, a najkasnije u prelaznom periodu od šest godina od dana stupanja na snagu PTS, ukinuti carine na sve industrijske robe i carine za oko 75% poljoprivrednih proizvoda poreklom iz EU. Budući da je Srbija počela sa primenom PTS 1. januara 2009, najkasnije 1. januara 2014. carine će biti ukinute.

Važan segment SSP se odnosi na mogućnost kako bilateralne, tako i dijagonalne kumulacije porekla između EU, zemalja koje su deo Procesa stabilizacije i pridruživanja i Turske. Mogućnost kumuliranja porekla, odnosno korišćenja sirovina i poluproizvoda iz različitih zemalja, otvara dodatne perspektive za rast proizvodnje i izvoza. Pravni osnov za korišćenje dijagonalne kumulacije je pored SSP, na prvom mestu CEFTA sporazum i sporazum o slobodnoj trgovini sa Turskom. Dodatne mogućnosti za kumulaciju porekla obezbeđuje i sporazum koji je Srbija potpisala sa državama EFTA (Švajcarska, Norveška, Island i Lihtenštajn)[4]. Srbija će u narednom periodu potpisati Regionalnu konvenciju o pan-evro-mediteranskim preferencijalnim pravilima o poreklu. Ova konvencija ima za cilj da zameni oko 60 bilateralnih protokola o pravilima o poreklu koji su trenutno na snazi između zemalja potpisnica[5] i time olakša njihovu primenu.

Značaj primene Prelaznog trgovinskog sporazuma

Srbija od 2001. godine do svetske ekonomske krize beleži konstantan rast ukupne robne razmene sa EU i to u proseku po stopi od oko 25% na godišnjem nivou. Do 2005. uvoz je svake godine rastao brže od izvoza, a od tada, pa do 2009. u pojedinim godinama su zabeleženi obrnuti trendovi. Preokret u tokovima se može objasniti činjenicom da je tek 2005. došlo do prvih pozitivnih efekata privatizacije i stranih investicija što se odrazilo i na rast izvoza.

EU je u prethodnoj deceniji imala konstantno visok udeo u razmeni Srbije sa svetom (oko 50%). Udeo EU u izvozu Srbije je 2010. iznosio 57,4%, a u uvozu 54,9%. S druge strane, Srbija je tek 39. spoljnotrgovinski partner EU (0,3% uvoza EU i 0,4% izvoza EU). Budući da zemlje CEFTA svoju perspektivu vide u članstvu EU veoma je bitan podatak da je 2010. oko 90% srpskog izvoza upravo završilo na ovim tržištima EU i CEFTA zajedno.

Posle dramatičnog pada razmene Srbije sa EU tokom krizne 2009. u 2010. dolazi do oporavka, i to brže na strani izvoza u EU. To je doprinelo rekordnoj pokrivenosti uvoza izvozom (skoro 60% u 201.0 a 67,8% u prva tri meseca 2011. Zahvaljujući, pre svega, razmeni sa Italijom i Nemačkom gde je pokrivenost dostigla 93%, odnosno 72%).

Robna razmena Srbija EU, u milionima evra

Godina	Izvoz	Indeks	Uvoz	Indeks	Pokrivenost uvoza izvozom u %
2002	1304	118	3527	129	36.9
2003	1316	101	3842	109	34.2
2004	1604	122	5001	130	32.0
2005	2116	132	4577	91	46.2
2006	2932	139	5696	124	51.4
2007	3603	123	7438	131	48.4
2008	4029	112	9073	118	44.4
2009	3196	79	6533	72	48.9
2010	4235	132.5	7069	108.2	59.9
2011/3m	1220	139.4	1799	118.5	67.8

Izvor: RZS.

Srbija je jednostrano počela da primenjuje PTS janaura 2009. tako što je u potpunosti liberalizovano 63% tarifnih linija industrijskih proizvoda i 40% tarifnih linija u poljoprivredi. Uglavnom se radi o proizvodima koji su imali veoma nisku carinsku zaštitu.

Srbija je od 1. januara 2011. ušla u treću godinu primene PTS. Od ukupnog broja tarifnih linija koje se odnose na industrijske proizvode, 75%[6] se od ove godine iz EU uvozi bez carine, kada je reč o poljoprivrednim proizvodima oko 41% tarifnih linija u 2011. ima carinsku stopu 0%. Prosečno carinsko opterećenje za uvoz robe iz EU u odnosu na 2010. u ovoj godini je smanjeno za poljoprivredne proizvode sa 8,5% na 7,2%, a za industrijske sa 2,4% na 1,32%.[7]

I pored toga što je u 2010. i u 2011. izvršena dodatna liberalizacija u skladu sa PTS, uvoz i dalje beleži niže stope rasta u poređenju sa izvozom, što je dobrim delom posledica krize. Inače izvoz u EU je u 2010. rastao po višoj stopi (32%) u odnosu na rast izvoza u ceo svet (24,1%), što dodatno potvrđuje značaj ovog tržišta za srpsku privredu, kao i PTS koji obezbeđuje preferencijalni pristup evropskom tržištu.

Dok se u razmeni industrijskih proizvoda u obe godine ostvaruje značajan deficit, u poljoprivredi se u prve dve godine primene PTS ostvaruje suficit u razmeni sa EU. U 2009. ovaj suficit je iznosio oko 200 miliona evra, a u 2010. je ostvaren suficit od čak 487 miliona evra. Na osnovu ovih podataka jasno je da su bile neutemeljene prognoze prema kojima primena PTS donosi veliku štetu srpskoj poljoprivredi.

Analizom podataka iz 2009. i 2010. može se zaključiti da liberalizacija nije značajnije uticala na strukturu uvoza iz EU. U poljoprivredi najveći obim razmene se ostvaruje u trgovini osnovnim poljoprivrednim proizvodima koje Srbija više izvozi, nego što uvozi iz EU, dok prerađene poljoprivredne proizvode i ribu više uvozimo iz EU, nego što izvozimo, kao što je bilo i pre primene PST. Ono što je i dalje veliki problem je nemogućnost naše poljoprivrede da iskoristi sve preferencijale iz PTS, tj. kvote za izvoz u EU. Tako se iskorišćenost kvote za izvoz telećeg mesa (baby beef) u EU iz godine u godinu smanjuje (2008. je bila 20,4%, 2009. 11,3%, a 2010. iznosi 9,4%). Pored toga, iskorišćenost kvote za bescarinski izvoz vina je prosečno oko 50%. Jedino je u potpunosti iskorišćena kvota za izvoz šećera u EU.

Kada je reč o industrijskim proizvodima ostala je, faktički, ista struktura uvoza kao i u godinama pre primene PTS. U grupi od prvih 50 proizvoda po vrednosti uvoza iz EU najveće stope rasta u 2010. beleže: ulja i proizvodi od ulja, statički konvertori, turbine na vodenu paru (indeksi rasta preko 999%), zatim delovi za mašine, gas. Svi ovi proizvodi inače imaju carinske stope preme celom svetu 1%, što znači da liberalizacija nije uticala na rast uvoza. Od proizvoda koji imaju visoku zaštitu prema trećim zemljama, a koja je smanjena u okviru PTS, došlo je do rasta uvoza samo određenih tipova benzinskih automobila (indeks rasta 197), dok su dizel automobili imali pad od 40%, TV aparati pad 42%, kozmetički proizvodi pad od 6%.

Kada je u pitanju primena PTS sa EU često je istican i problem smanjenja budžetskih prihoda usled ukidanja carina i smanjenog priliva po ovom osnovu. Od početka primena PTS se vršio obračun smanjenih carina, ali i dobiti koja se ostvari zato što srpski proizvodi nisu opterećeni carinama prilikom izvoza u EU. U obe godine korist od preferencijalnog izvoza (926,3 miliona evra) je značajno veća od gubitaka od nenaplaćenih carina (228 miliona evra). U 2009. carinski gubitak je iznosio 78 miliona EUR, a dobit od preferencijalnog izvoza je bila 404 miliona evra. U 2010. došlo je do povećanja preferencijalnog uvoza iz EU. Međutim, i pored toga ostvarene koristi od preferencijalnog izvoza u EU (522,3 miliona evra) značajno su veće od gubitaka zbog smanjenih carina (150 miliona evra).

Nakon deset godina od primene autonomnih trgovinskih mera i dve godine primene PTS može se zaključiti da je Srbija, i pored činjenice da je u ovom periodu bila zahvaćena svetskom ekonomskom krizom i opterećena unutrašnjim tranzicionim problemima uspela da poboljša spoljnotrgovinske trendove i polako krene ka smanjenju trgovinskog deficita u razmeni sa EU. Sa perspektivom daljeg privlačenja stranih investicija i jačanja domaće proizvodnje i izvoza u narednom periodu bi se mogle iskoristiti i ’’povezati’’ prednosti svih sporazuma koje je Srbija zaključila o slobodnoj trgovini i time izvoznicima obezbedila tržište od skoro 800 miliona ljudi.