Ministarstvo ekonomije i regionalnog razvoja u centar svojih aktivnosti stavlja ostvarenje strateškog cilja Srbije, a to je formiranje izvozno orijentisane i konkurentne industrije. Vlada Republike Srbije prepoznala je i usvojila novi model privrednog rasta koji uslovljava dva zaokreta – prvi je strukturnog karaktera sa težištem na investicijama i izvozu, a drugi ka ubrzanju reformskih procesa i evropskih integracija. Duboko verujem, da ostvarenje rasta bruto domaćeg proizvoda nije moguće bez aktivnih mera koje su okrenute ka stimulisanju izvoza, jer sve analize globalnih tokova u trgovinskoj razmeni, kao i privredni rast razvijenijih tranzicionih zemalja u našem okruženju (Češka, Poljska, Mađarska, Slovenija), ukazuju na činjenicu da najveću stopu rasta imaju upravo one zemlje koje imaju najveći porast izvoza.

Dobar deo naših aktivnosti u recesionom okruženju koje smo imali u 2009. i 2010. godini, bio je strukturiran na način da prvo moramo da prevaziđemo inicijalnu krizu likvidnosti i smanjenja privredne aktivnosti kako bismo privredi pomogli da uđe u investicioni ciklus, koji je jedan od preduslova za povećanje izvoza. U uslovima ekonomske krize najveći deo domaćih preduzeća se fokusirao na rešavanje tekućih problema poslovanja, pre svega na smanjenje troškova, s obzirom na to da je potražnja drastično opala, a da je depresijacija domaće valute bitno uvećala troškove kamata po osnovu preuzetih kredita sa valutnom klauzulom. Takođe, mali broj preduzeća se u ovakvim okolnostima mogao odlučiti na značajnije investicije koje bi pokrenule izvoz.

U tom smislu, Ministarstvo ekonomije i regionalnog razvoja je za ove potrebe kreiralo Program mera za ublažavanje negativnih efekata svetske ekonomske krize, koje je po mojoj oceni dalo sjajne rezultate u 2009. i 2010. godini. U okviru ovog programa, a putem subvencionisanih kredita za likvidnost, investicije, potrošačkih i gotovinskih kredita u privredu je plasirano oko 1,8 milijardi evra i to samo u 2010. godini.

Najveći deo ovih kredita, oko 1,2 milijardi evra, upravo je plasiran privredi u formi kredita za likvidnost sa najpovoljnijom kamatnom stopom na tržištu, zahvaljujući subvencionisanju kamatne stope. Činjenica da je plasman po osnovu subvencionisanih investicionih kredita u 2009. godini bio dosta mali (oko 2 miliona evra), a da se ova cifra krajem 2010. godine ‘’popela’’ na čak 230 miliona evra, govori da je veći broj preduzeća koji se u 2009. godini izborio sa najgorim udarom likvidnosti, uspeo da u 2010. godini uđe u investicioni ciklus.

Takođe, u 2010. godini, uočena je tendencija da se sve manji broj kredita za likvidnost koristi u svrhe reprograma postojećih kredita, a sve veći broj za finansiranje trajnih obrtnih sredstava i izvozne poslove, što takođe ukazuje na poboljšanje ekonomskih prilika. Verujem da je ova tendencija ključna u smislu povećanja izvoznih aktivnosti - što manje refinansiranja starih obaveza, a povećanje broja kako kratkoročnih, tako i dugoročnih investicija.

Sa druge strane, veliki deo naših aktivnosti usmeren je na privlačenje investicija i stvaranje mnogo atraktivnijeg investicionog ambijenta. Ekonomska i tehnološka globalizacija prisiljava zemlje da stimulišu stvaranje međunarodno konkurentnih proizvoda, odnosno preduzeća, i da stvaraju investicionu klimu koja će privući međunarodno kompetitivne privredne subjekte i industrijske grane. Danas ovo postaju ključni faktori ekonomskog rasta i razvoja zemalja, regija i gradova. Dobar deo zemalja u okruženju ima programe koji podrazumevaju direktne novčane podsticaje za investitore i otvaranje novih radnih mesta.

Vladin program podsticaja po novootvorenom radnom mestu je dao dobre rezultate tako da i dalje ostaje aktuelan. U jednom momentu tokom krize, to je bio način da uz ostale mere, podstaknemo velike investitore da svoje proizvodne kapacitete lociraju u Srbiji, a ne u drugim zemljama regiona. Međutim nisu podsticaji jedini razlog zašto su renomirane inostrane kompanije kao što su: ,,Fiat'', ,,Panasonik'', „Leoni”, „Falke”, „Beneton” i „Jura” došli u Srbiju. Razlozi za to su, svakako, i kvalifikovana radna snaga, mogućnost prisustva na mnogim tržištima zahvaljujući sporazumima o slobodnoj trgovini.

Naravno, pored subvencija moramo efikasnije da radimo na poboljšanju privrednog ambijenta, pre svega mislim na sprovođenje giljotine propisa. Lakše procedure imaće direktan pozitivan efekat na poslovanje što će uticati i na otvaranje novih radnih mesta. Zadatak i Ministarstva ekonomije regionalnog razvoja i Vlade je da dodatnim novim merama stimulišu privredu i preduzetnike da otvaraju nova radna mesta.

U tom smislu, jedna od konkretnih mera je i stimulisanje poslodavaca da veliki deo naše radne snage koja posluje u “sivoj zoni” uvede u legalne tokove poslovanja. Siva ekonomija je svakako jedan od izazova s kojima država mora da se suoči i uvede kontrolu koja bi evidentirala takve slučajeve i iskorenila ih. Upravo iz tih razloga, Ministarstvo ekonomije i regionalnog razvoja je predložilo smanjenje poreza i doprinosa za koje verujemo da će delovati stimulativno na zapošljavanje.

Duboko sam uveren da će Srbija imati jaču izvoznu ekonomiju, više posla i bolji standard kada budemo imali više fabrika poput Fijata, Benetona, Panasonika. Neophodno je da se u Srbiji prave proizvodi više i visoke vrednosti koji će se izvoziti u Evropsku uniju, Rusku Federaciju i druge zemlje.

Ekonomski napredak Republike Srbije direktno zavisi od povećanja izvoza i pokrivenosti uvoza izvozom. Za povećanje bruto domaćeg proizvoda, poboljšavanje životnog standarda i razvoj ekonomije neophodan je kontinuiran napor za promenu strukture izvoza, u smislu povećanja učešća proizvoda sa većom dodatom vrednošću. U trenutnoj izvoznoj strukturi dominiraju proizvodi nižeg stepena prerade, sa velikim udelom primarne i sekundarne delatnosti i malim udelom usluga. Takođe, svako srpsko preduzeće mora uočiti svoje komparativne prednosti i potencijale i raditi na razvijanju sopstvene strategije konkurentnosti na regionalnim i svetskim tržištima, a to nužno znači i povećanje dodate vrednosti proizvoda ili usluga. Ključni instrumenti za ostvarenje ovih ciljeva su primena znanja i inovacija u razvoju proizvoda, primena dizajna, ulaganje u nove tehnologije i kanale distribucije.

Moje viđenje je da se transfer znanja i tehnologija najbolje ostvaruje putem privlačenja strateških investitora poput Jure, Gorenja i drugih. Strategija Ministarstva ekonomije i regionalnog razvoja je da motiviše domaće i strane kompanije da ovde otvaraju nova proizvodna radna mesta, jer samo izvozno orijentisana proizvodnja može spasiti Srbiju i zaposliti naše ljude.