Tako najuprošćenije i najpribližnije glasi “presuda” Međunarodnog suda pravde, takođe u Hagu, upravo onog od koga Srbijici dosta toga zavisi, a bome može zavisiti i sudbina njenih zahteva da se još kojeko sa prostora bivše SFRJ “prozove” za genocid nad Srbima, ili nečinjenje da se on spreči.

 

A masovni zločin u Srebrenici – sasvim izvan gnusnih licitiranja brojkama – jeste čin čije postojanje najpre valja priznati, potom prihvatiti, iskreno se odrediti prema njemu i odgovornostima za njega, zarad budućnosti, i političke i one najsvakodnevnije, kao i zarad izbegavanja bilo kakvih manipulacija krivicom i lakim zaboravom.

Ne znamo da li je obe ove premise predsednik Tadić imao u vidu, a morao ih je imati, i koju je koliko uvažavao kad je i nedavno sa republikosrpskog tla, još jednom proklamovao ovaj bez sumnje važan nacionalni zadatak. Ali je istina da njegovo savladavanje može da bude svojevrsna prekretnica na civilizacijskom putu nacije od života u prošlosti i od prošlosti, ka modernom društvu kome prošlost nije ni cilj ni balast.

Bez ikakve sumnje obe ove premise neraskidivo su isprepletane, pa su i sva uprošćavanja i banalizovanja odnosa prema ratnim zločinima duboko protivrečna tom osnovnom, prekretničkom i rasterećujućem cilju. Nekome se može učiniti da je iskazivanje odnosa prema zločninima, posebno onom najvećem, i prema žrtvama ratova za čije izbijanje i vođenje odgovornost takođe nije baš najravnomernija – samo izlaženje u susret zahtevima Evrope i zaključku pomenutog suda, a ne potreba za iskrenim raskidom sa prošlošću zarad svojevrsne nacionalne katarze, prosvetljenja i skidanja sumnjive kolektivne krivice. Međutim, to bi značilo da su u pravu oni koji kažu da se ta forma formalno može i ispuniti. Recimo rezolucijom, ili još bolje dvema rezolucijama. Ili...

Ovim smo već došli do mesta na kome se čitav problem bolje razume, upravo zato što se, izgleda, ne razume – do Skupštine Srbije kojoj je, vidimo, poveren važan zadatak o kome je reč. A budući da često nema te dobre ideje koju visoko narodno predstavništvo koje stanuje u Domu Narodne skupštine ne može da pokvari, to se po svemu sudeći dešava i ovoga puta.

Bez imalo šale, kako je krenulo, postoji bojazan da upravo “cirkuzantski sindrom” koji prečesto natapa poslanički diskurs, čitav ovaj nacionalno važan posao s jedne strane obesmisli, a da s druge strane u prvi plan dođu formalna pitanja preglasavanja i tanke većine čime se gubi i dignitet i legitimitet čitave ideje.

Potreba za temeljitim, dugoročnim i bolnim nacionalnim otrežnjenjem i katarzom – za šta bi dobar skupštinski akt bio prvi, makar dobrano zakasneli korak – lako može ostati pod maglom nadglasavanja i svojevrsne tragikomične skupštinske “vašarizacije” problema. Da to nije nezamislivo vidi se u “predvečerje” stavljanja na dnevni red.

Deklaracija kako je neki zovu, ili rezolucija kako je drugi krste, ili pak dva dokumenta sličnog ili istog naziva, već je zadobila nešto od manipulativne misterioznosti kakvu je svojevremeno imao famozni “memorandum SANU” koji “nije postojao” ali je proizvodio posledice u obliku političkih lomova koji su potom doveli i do ratova “koje nismo vodili”. Tako na pitanje da li je kakav nacrt stigao pod svodove zdanja na Pašićevom trgu imamo odgovor – nije, ali se to obelodanjuje istovremeno sa vešću da će rasprava ići “po hitnom postupku” što u našim okolnostima istovremeno sugeriše i važnost i mogućnost “zbrzavanja”.

Na upit ko predlaže tekst, odgovara se “skupštinska većina, a bilo bi poželjno da se u to uključi i što veći broj poslanika”, a opet se istovremeno u partijama većine čuje da nikakav tekst “njima nije dostavljen”.

Takva situacija je, po prevashodnoj navici naših poslanika, dušu dala za vaganja, nadmudrivanja, obavljanja drugih poslova preko leđa rezolucije, ali se iza svega ipak promalja nešto važnije. U kakofoniji misli o rezoluciji čiji tekst niko nije video beleži se i partijski stav koji nipošto nije ekstremni, već spada u “srednju vrednost” svojevrsne “prethodne rasprave” i glasi: “Niko ne može očekivati naše glasove za papir na kom se pominje samo Srebrenica, pod uslovom da je tamo uopšte bilo ratnog zločina.”

Stoga nije čudno što se i među partijskim glasnogovornicima, ali i u javnosti naveliko, a s visokim odsustvom ljudskog pijeteta meri bol, prebrojavaju žrtve i upoređuju se veći i manji “njihovi” i “naši” zločini i žrtve, a i poslednji besprizorni laici ovenčani imunitetom raspravljaju o pravnim nijansama između pojma “strašni zločin” i genocid.

Ali, ne treba zaboraviti da se maksimum koji je u srpskom drušvu na ovom planu postignut, zasad kreće u granicama nedavnog političko-partijsko-nacionalnog pomirenja između naslednika demokrata i socijalista kad je promovisano da “svako ima pravo na svoj bol”. I, ako je reč o klimi, upravo u meri u kojoj tada nije raspravljeno pitanje prethodne odgovornosti za proizvodnju raznih vrsta društvenih lomova i bolova i sada se, povodom rezolucija vuku slični repovi.

 

Usled nerazumevanja suštine – a ona je ne u preuzimanju, kako se to uprošćava, već u jasnom lociranju odgovornosti za događaje u bliskoj istoriji, pa samim tim i za zločine. Iz ovog ugla, zalaganje za rezoluciju ili bilo koji drugi akt u kome će se tretirati “spojeni sudovi” ili “spirala uzajamnih zločina” ruši taj suštinski smisao i previše liči na preuzimanje odgovornosti koju treba da imaju drugi.

Na odsustvu ovakvog poimanja stvari, zapravo se pravi i neodgovorna ravnoteža zločina. Te ako se po principu “tante za tante” uslovljava sopstveno suočavanje sa prošlošću potrebom da se istovremeno u istom aktu osude i svi drugi, nije li to protivno baš osnovnim zalaganjima onih koji su za izvrdavanje svakog suočavanja. Jer, pojednostavljeno rečeno, može da amnestira baš one koji su odgovorni za stradanja Srba da izbegnu sopstveno suočavanje. Konačno, ako je sopstvena obaveza ispunjena onda i od drugih lakše i s većim pravom može da se zahteva isto.

U svemu nije bez važnosti bar samo spomenuti klasičnu boljku olake i nekritičke identifikacije sa nacijom, odnosno državom, kao i lošu, gotovo kolonijalnu, naviku da se od drugih očekuje da imaju “naše” mišljenje. U takvom kolopletu onda se ne vidi ni ključna “sitnica”: nijedno kolektivno “mi” ne bi smelo bilo kome da omogući pravo da je nešto radio sam, u ime drugih a da ti drugi budu odgovorni. Ako je pri tom o ubijanju i zločinima reč, onda utoliko pre nema alibija da je to bilo u “naše” ime. Niti “mi” treba da se poistovećujemo sa državom u takvoj manipulaciji.

To bi, valjda, više od svega trebalo da imaju na umu unapred naoštreni poslanici. Dok ne dođe vreme da na javnom servisu, recimo, vidimo tok-šou o tome šta se i kako desilo u Srebrenici, bez sagovornika koji će se čak pitati i – da li se desilo. Tek to će biti znak klime o kojoj govorimo. Bilo sa rezolucijom, bilo bez nje.