Srbiji je danas više nego ikad potrebna istina, smatra Mirko Todorović, vlasnik Konfekcije „Todor” – Vrnjačka Banja. Možda zbog toga, naš sagovornik razgovor za „Politiku” počinje „bez dlake na jeziku”.

Optužuje državu da je loš domaćin, vlast da je potrošila ogromnu energiju naroda, umrtvila ekonomiju, da se otuđila od privrede i građana. Lokalnim činovnicima spočitava da se dodvoravaju partijskim centralama, sindikalcima da brinu o svemu, osim o radnicima, a ministrima da političke poene skupljaju na nesreći ljudi. Ipak, prošlo je više od mesec dana kako je zajedno sa još dva privrednika Nikolom Pavičićem iz „Tarketa” – Bačka Palanka i Dragoljubom Vukadinovićem iz „Metalca” – Gornji Milanovac imenovan za savetnika potpredsednika Vlade Verice Kalanović, a da rezultatima ne može da se pohvali.

– Mi smo obični svetnici. Ne možemo mnogo da učinimo, niti da stvari promenimo preko noći. To ne mogu ni ozbiljniji politički funkcioneri. Kada su nam predlagali da budemo neki veći činovnici u izvršnoj vlasti rekao sam da nam treba šest meseci samo da vidimo gde su toaleti, gde ulazimo, a gde izlazimo iz zgrade. Rok od mesec dana je veoma kratak, ali ako ništa drugo intenzivirali smo razgovore sa privrednicima i evidentirali najveće boljke srpske privrede.

Kako to da je u politici mesec dana kratko, a u biznisu jedan dan često može da preokrene stvari?

Zato što ovo nije moj privatni biznis u kome ja donosim odluke i odmah ih sprovodim. Ovde sam savetnik koji konstatuje da bi neka stvar morala da profunkcioniše. Očito treba dosta vremena da naši predlozi, preko vlade i skupštine, dobiju zakonski okvir. Većina privrednika bi se na ovom mestu ponašala isto kao i nas trojica. Odnosno, kao da su ušli u neko preduzeće, pa gledaju šta može brzo da se učini da firma što pre stane na noge. Ako nastavimo po starom, to je isto kao da sipamo vodu u šupalj lonac. Pred nama su dva izbora: da zapušimo rupe ili da zamenimo lonac.

Da li su mere koje predlažete krpljenje rupa ili zamena tog lonca o kome govorite?

Nažalost, to je samo krpljenje rupa. Mislim da će nova vlada morati da zameni bušni lonac, tako što će izvršiti kompletno restrukturisanje političkog i privrednog sistema.

Šta to znači?

Srbija je još u krizi, ne zbog svetske recesije, nego što način na koji se upravlja državom ne valja. Više nego ikada vlast se otuđila od privrede i građana. Više se bave unutrašnjim stranačkim pitanjima, nego suštinskim ekonomskim problemima.

Kao neko ko treba probleme privrede da isporuči na sto Verici Kalanović, mislite li da ona ima sluha i vremena za vas trojicu?

Apsolutno, nemamo mi sa njom nikakvih problema. Ali trebalo bi pitati nju kojom brzinom ona u vladi može da sprovodi naše predloge. Naše ingerencije se u konsultacijama završavaju.

Jeste li sa gomilom problema Kalanovićki isporučili i konkretna rešenja, jer Lu Brefor, šef Svetske banke, savetuje privrednicima da ne izlaze javno samo sa problemima, već i sa rešenjima?

Nisam znao da je šef Svetske banke to rekao ali tom devizom se vodim u svojoj kompaniji kada mi radnik dođe sa problemom. Družio sam se sa pokojnim premijerom Zoranom Đinđićem i znam kako je on upravljao vladom. Ovo nije ni nalik onom vremenu. On je bio menadžer u vladi, praktikovao je brze, konkretne konsultacije, davao instrukcije i već sutradan tražio rezultate od svojih saradnika. Izvršna vlast je nastupala kao tim. I ovoj i prethodnoj vladi fali timski duh i menadžer koji će da ih vodi. Premijer mora da bude čvrsta i jaka ličnost koja zna šta hoće i koja se beskrupulozno razračunava sa problemima. Sećate se da je Đinđić govorio da ako moramo da progutamo žabu da je progutamo danas, a ne sutra. A ako treba da progutamo dve, da prvo gutamo veću.

Očigledno je da sada treba da progutamo puno tih žaba. Koja je najveća? Od koje prvo da počnemo?

Prvu žabu treba da proguta država. Da svojim primerom pokaže da se uozbiljila. I to tako što će početi redovno da izmiruje obaveze prema poveriocima, jer je država kolovođa u dužničkom kolu. To je jedan od bitnih uzroka krize u Srbiji. Stidim se kad državni funkcioneri kažu da nam je MMF naredio da treba da smanjimo administraciju. Svaki pametan čovek kad uđe u firmu vidi produktivne i neproduktivne radnike. Nema te privrede danas koja može da izdržava ovoliki javni sektor. Državi nije potrebna socijalna politika na ulici, nego iz budžeta. To znači da mora hitno da zaustavi rad na crno, jer ozbiljna država ne sme sebi da dozvoli da se 40 odsto bruto domaćeg proizvoda stvara u sivoj ekonomiji.

Rekli ste da švercere treba nagraditi, a ne juriti po ulicama?

Jeste, jer jedino podsticajima nekoliko stotina hiljada ljudi koji rade na crno može da legalizuje svoja radna mesta. Zato smo predložili da se poslodavci stimulišu da upošljavaju ljude, naročito one koji rade na crno. Mi priznajemo da je država nemoćna da ih juri po ulicama, i predlažemo da se problem reši stimulacijom takvih privrednika.

Da li će se to odnositi na sve poslodavce?

Odnosiće se samo na novoprimljene radnike i u određenom vremenskom periodu, nakon isteka tog roka, predlažemo oštre i rigorozne kazne za poslodavce koji ne prijavljuju radnike.

Hoće li će se poslodavci stimulisati smanjenjem poreza na zarade?

Apsolutno. Država taj novac ionako nema, pa ništa ne gubi. Bolje da neko uplati bilo šta u kasu nego ništa. Ali to ne možemo da radimo ukoliko država povećava svoj birokratski aparat. Investiram 30 godina i teže mi je da skupim sve potrebne papire, nego novac za ulaganje. Nikada nismo imali više birokratije, a više birokratskih problema. Zato se i zalažem za decentralizaciju. Tada se predsednici opština ne bi trudili da se što više dodvore partijskoj centrali kako bi im se malo novca vratilo u lokalnu kasu. I ne bi im bilo svejedno da li planiram da ne zaposlim nikog ili da zaposlim tridesetak radnika. Kad bi vlast bila decentralizovana, onda bi se lokalni činovnici prema meni ponašali kao ja prema poslovnom partneru – pa ustajem, igram pipirevku, ili klečim – samo da prodam robu. Imam utisak da država u drugi plan stavlja one koji joj najviše pune budžet.

Zašto ste onda odbili da budete deo te države i da nešto direktno promenite, kad vam je Mlađan Dinkić nudio da budete potpredsednik vlade?

On je, pre svega, to predložio Pavičiću i Vukadinoviću. Smatrali smo da nije poželjno da to budem ja, jer sam u Ujedinjenim regionima. Mislim da jedan privrednik u vlasti ne može ništa da promeni. Zalažem se za to da u budućoj vladi 30 odsto ministara budu privrednici.

Preporučujete li se to nekom novom kabinetu?

Ne krčim put sebi, već nekim sposobnijim, uspešnijim privrednicima. Prezivali se oni Todorović, Vukadinović, Pavičić – nije bitno. Znate li koliko mladih i uspešnih privrednika u Srbiji ima. Ti momci i devojke tridesetih godina su rasterećeni, istinski evropski orijentisani. Treba da ih čujemo i promovišemo. Mi stariji smo bili sve: komunisti, socijalisti, demokrate, radikali. Kako je vetar duvao mi smo se prilagođavali i menjali mišljenja.

Ako kažete da privreda više ne može da izdržava glomazni javni sektor, čini li vam se da prvi potezi rekonstruisanog kabineta pomažu ili odmažu privrednicima?

Ozbiljnu rekonstrukciju nismo ni imali. To je politički marketing. Možda kritikama pravim iskorak kao savetnik potpredsedniku vlade, ali smatram da je važno reći istinu. Ne znam da li su me sada isključili iz stranke, ali kao član DS-a najviše sam kritikovao partiju u kojoj sam. To je isto kao kad kritikujem sina ili ćerku. DS je imao istorijsku šansu da nešto promeni, jer je posle promene ogromna energija ljudi bila mobilisana. Ubistvom premijera Đinđića ta energija se još više akumulirala. Nakon toga smo se trudili da razvodnimo stvari. Srbija je danas umrtvljena, bez ideje i akcije.