“Četiri banke u stečaju plaćaju sve troškove, kao da su aktivne. Plaćaju sve poreze, na imovinu i PDV, građevinsko zemljište i plate zaposlenima. U njima je zaposleno 180 radnika, koji mesečno u proseku primaju oko 55.000 dinara”, istakao je Džambić.

Okončanje stečajnog postupka, prema njegovim rečima, ne zavisi od Agencije kao stečajnog upravnika, već od naplate dugova od preduzeća u restrukturiranju i velikih kompanija, koje su u nadležnosti Agencije za privatizaciju i sudova. “Po tom osnovu četiri velike banke potražuju od 853 preduzeća oko 2,3 milijardi evra”, precizirao je Džambić.

On je naveo da su poverioci nekad najvećih državnih banaka preko Privrednog suda u Beogradu podneli oko 14.000 prijava, ukupno oko šest milijardi evra. “Pred nadležnim trgovinskim sudovima ispitano je 13.688 prijava i poveriocima su priznata kao osnovana potraživanja od oko 600 miliona, osporeno je oko 4,8 milijardi, a još se vode 122 sudska postupka za potraživanja veća od 800 miliona evra“, kazao je Džambić.

 

Stečaj je opravdan

Džambić smatra da ne stoje primedbe pojedinih ekonomista da nekad najveće državne banke nije ni trebalo zatvarati, već sanirati. „Svi ekonomisti koji su tako pričali nisu poznavali aktivu i pasivu, obaveze i potraživanja banaka, ni kompleksnost i uvezanost Beogradske i Jugobanke sa ostalim bankama. Te dve banke su bile jedine do devedesetih koje su mogle da rade sa inostranstvom. Beogradska se, naime, zaduživala u inostranstvu, plasirala novac dalje preko Beobanke i Investbanke firmama. S druge strane, postoje potraživanja od preduzeća koja su bila nelikvidna i nikad nisu mogla da budu naplaćena. Prema tome, stečaj te četiri banke je opravdan. Da bi se one spasle, kako su neki ekonomisti verovali da je moguće, potreban je bio veliki kapital, kojim su mogle da budu napravljene nove, zdrave banke”, istakao je Džambić.

Stečaj Beogradske i Jugobanke usko je povezan sa stečajem njihovih agencija u SAD, koje su zatvorene još 1992, za vreme sankcija, i tamo se nalazi kompletna dokumentacija. „Prema informacijama likvidacionog upravnika iz SAD, krajem maja 2007. na računima Beogradske banke u SAD bilo je 94.170.958 dolara, a na računima Jugobanke 47.372.358 dolara. Mi smo angažovali pravne zastupnike u SAD radi očuvanja imovine Beogradske banke i Jugobanke. Na osnovu Sporazuma o poravnanju iz 2007. i 2009, na poseban račun Agencije uplaćeno je 52.605.268 dolara, a ostatak su zadržali američki likvidatori, za izmirenje poverilaca”, precizirao je Džambić.

On je istakao da bi isti takav sporazum Agencija trebalo da napravi s Kiprom, ali da kiparski likvidatori osam godina ne rade ništa i da nisu pozvali ni poverioce da se prijave. “Oni izuzetno koče okončanje stečaja. Razgovaramo s njima već pet godina o sporazumu koji se odnosi na Beogradsku banku. Na Kipru nema para. Koji je razlog zašto otežu, ne znamo“, rekao je Džambić.

 

Od slika, automobila i kompjutera 124 miliona dinara 

On je saopštio da je od pokretanja stečaja četiri velike banke do kraja decembra 2009. na 41 licitaciji i 48 tendera prodato više od 300 objekata, površine oko 130.000 kvadrata, za više od 10 milijardi dinara. Deo poslovnog prostora banaka u stečaju, prema njegovim rečima, nije mogao da bude prodat zbog nerešenih imovinsko-pravnih odnosa. Na tenderima i aukcijama prodati su i nepokretna imovina, sve umetničke slike, vozila i kompjuteri, a po tom osnovu je naplaćeno oko 124 miliona dinara, kazao je Džambić.

Od 17 banaka u stečaju, Agencija je taj postupak okončala za Privrednu banku Novi Sad, Slavija banku i Srpsku komercijalnu banku Niš i postupak likvidacije MB banke.

“Najveća prepreka za okončanje stečaja Borske banke je status RTB-a Bor, od kog Borska banka, u stečaju, potražuje više od  150 miliona evra“, kazao je Džambić.