On je naglasio da bi danas usaglašenu verziju sporazuma predstavnici Socijalno-ekonomskog saveta trebalo da potpišu za sedam dana, narednog četvrtka.

Ljajić je rekao da će minimalna prosečna zarada iznositi oko 17.700 dinara i dodao da ona nije dovoljna za pokrivanje osnovnih troškova života.

“Načelno postignutim sporazumom Vlada Srbije preuzela je najveći broj obaveza, čak 17, a po sedam obaveza imaće ostali socijalni partneri, predstavnici sindikati i poslodavaca. U 17 taksativno nabrojanih obaveza Vlade sadržane su i konkretne mere koje će Vlada preduzeti za ublažavanje posledica krize i za ekonomski oporavak. Između ostalog, tim merama je predviđeno da država u prioritetne sektore uloži 35,4 milijarde dinara, da Fond za razvoj odbori 17,7 milijardi dinara kredita, dok će domaćim i stranim poslodavcima biti isplaćeno 4,6 milijardi dinara za otvaranje novih radnih mesta”, precizirao je Ljajić.

Ministar rada i socijalne politike je za Emg.rs izjavio da će država obezbediti novac za povezivanje radnog staža zaposlenima u neuspešno privatizovanim preduzećima, čiji poslodavci nisu uplaćivali doprinose za penzijsko-invalidsko osiguranje od 1. januara 2004. do 31. decembra prošle godine.

“Jedna od tačaka sporazuma je i da će svi zaposleni ubuduće moći da overavaju zdravstvene knjižice. Uz to, nakon isteka važećeg pristupiće se potpisivanju novog opšteg kolektivnog ugovora. To će to biti krovni dokument, dok će se finansijski elementi regulisati granskim kolektivnim ugovorima, što je praksa i u većini evropskih zemalja”, istakao je Ljajić.

Sporazumom su, prema njegovim rečima, predviđena i sredstva kojima bi do kraja godine trebalo da bude osnovana Razvojna banka, dok će do sredine maja biti utvrđena celovita agrarna politika, čiji će osnovni cilj biti povećanje prinosa, veći stepen finalizacije poljoprivrednih proizvoda i razvoj stočarstva, posebno u nerazvijenim područjima.

“Sve mere su manje-više oročene, kako bi mogla da se prati njihova realizacija”, istakao je Ljajić.

On je naglasio i da će sporazumom biti “vrlo jasno naznačeno” do kog nivoa lokalne samouprave mogu da povećavaju cene firmarina i drugih lokalnih taksi, navodeći da su se privrednici žalili da se zbog smanjenih transfera iz republičkog budžeta dešavalo da su firmarine u nekim siromašnim opštinama veće nego u Beogradu.