Priliv stranih direktnih investicija ključno je pitanje, koje zarad opstanka i rasta srpske privrede već nekoliko godina postavljaju ekonomisti. Sa približavanjem kraja privatizacije društvenih i javnih preduzeća, tema postaje još značajnija. Kada Srbija i zvanično bude okončala socijalističku fazu, da bi se finansirao predviđeni privredni rast od sedam odsto godišnje, kao i ogromni deficit platnog bilansa, biće neophodno bar tri i po milijarde evra priliva godišnje, mahom kroz gradnju fabrika „na ledini".

Grinfild niko ne broji

Sa trenutnom poslovnom klimom u Srbiji, od loših propisa i administracije do velikog troška korupcije, teško se u privlačenju stranog novca možemo nositi sa konkurencijom u širem regionu. Koliko se trenutno grinfild investicije ozbiljno shvataju u državi govori i podatak da niko nema zvanične zbirne podatke koliko je novca i za šta ušlo u zemlju po ovom osnovu

Iako su investicije kroz privatizaciju dobrodošle, jer strane kompanije unose nova znanja i moderne tehnologije, njihova obavezna posledica je smanjivanje (racionalisanje) broja zaposlenih, barem na kratak rok. S druge strane, grinfild ili prave investicije, kako ih neki zovu, jedine donose novu zaposlenost, a uz to su glavni zamajac u povećanju izvoza. Dokaz je već u komšiluku, u zemljama centralne Evrope, poput Slovačke ili Mađarske. Upravo su kompanije poput „Simensa", „Nokije" ili „Folksvagena" doprinele da ove zemlje iz spoljnotrgovinski deficita poslednjih godine pređu u suficite. U tim zemljama grinfild čini najveći deo ulaganja u zemlju, dok u Srbiji nijedne godine nije prešao polovinu ukupnih stranih direktnih investicija.

Jurij Bajec, profesor Ekonomskog fakulteta u Beogradu, upozorava da Srbija mora da radi na stvaranju klime za privlačenje grinfild investicija, jer će uskoro prihodi od privatizacije presušiti.

- Tu politički rizik i nestabilnost ne igraju glavnu ulogu, iako imaju značaja, već se strani investitori suočavaju sa velikim problemima. Birokratija je glomazna i spora, korupcija, komplikacije za dobijanje dozvola, nerešeno pitanje privatizacije gradskog građevinskog zemljišta, nedovoljno zaštićeni imovinski odnosi, neki su od problema sa kojima se sreću investitori. Takođe, treba biti pošten pa preispitati koliko je naša radna snaga zaista jeftina, kada se dodaju doprinosi državi - ocenjuje Bajec.

On dodaje da, iako su dobrodošla sitna ulaganja, Srbiji trebaju veliki projekti od 50 ili 100 miliona evra, posebno kada ne budemo imali šta da prodamo.

- Dobra stvar je što to u novcu ne košta ništa, već samo u promenama u političkim shvatanjima. A interes postoji i ne smemo da se žalimo na svetsku krizu i takve stvari - kaže Bajec.

Zbog bezvoljnosti državnih organa, neke svetske kompanije su preusmerile svoj novac na druge zemlje u regionu. Tako nije ostalo ništa od najava da su „Mercedes" i „Dženeral motors" zainteresovani za gradnju fabrike u Srbiji, a fabrike će dobiti komšije Rumuni ili Mađari.

„Mobilkom" ostao najveći

Najveća grinfild investicija u Srbiji tako ostaje ulazak trećeg mobilnog operatera, austrijskog „Mobilkoma". Oni su, doduše za licencu, što nije „prava" grinfild investicija, dali 320 miliona evra, a celokupna ulaganja procenjuju se na 570 miliona evra. Iz istog sektora je i najveća direktna strana investicija do sada u Srbiji, kupovina „Mobi63" od strane norveškog „Telenora" za 1,5 milijardi evra. U počinjanju od nule inostrani ulagači najveću hrabrost su pokazali u sektoru usluga, gde dominiraju investicije u banke, telekomunikacije, trgovinske lance, benzinske pumpe i hotele. Tek je nekoliko fabrika, poput „Bol pekidžinga", „Gorenja" ili fabrike kafe „Grand".

Reketaši iz države

- Administracija je spora, čak i reketaška, i to odbija investitore. Takođe, poslovno okruženje je loše i oni ne dolaze u Srbiju, osim kada kupuju fabrike, a uz to često sklapaju dogovor sa vladom da kupe i tržište, kao što je slučaj sa duvanskom industrijom. Procedure i loši zakoni komplikuju život investitorima - kaže Aleksandar Stevanović, saradnik Centra za slobodno tržište.