Evropska monetarna unija u sadašnjem vidu od početka je imala grešku u konstrukciji. Istina, njenim tvorcima bilo je jasno da je jedinstveno monetarno područje moguće samo ako su privrede podjednako snažne i konkurentne. Međutim, kriterijumi koji su, imajući to u vidu, napravljeni za pristupanje monetarnoj uniji bili su manjkavi.

Kriterijumi sadržani u Ugovoru iz Mastrihta proizvoljnu su izabrani i odnose se samo na visinu inflacije, dugoročne kamate, godišnji nivo novog zaduživanja i ukupno zaduženje kandidata za prijem. Na taj način u celu konstrukciju ugrađena je greška jer je mediteranskim zemljama mekih valuta omogućen ulazak u klub. U trenutku prijema gotovo da su ispunile postavljene kriterijume, kod nekih se zažmurilo na jedno oko, jedna od zemalja je uveliko falsifikovala podatke, ali je glavno bilo ući u monetarnu uniju, a posle je moglo i dalje po starom.

Još gore je što ti kriterijumi konvergencije nisu ništa govorili o privrednoj snazi ili slabosti pojedinih država, a pogotovo ne o njihovoj konkurentosti na svetskim tržištima. Istina, te faktore teško je kvantifikovati i ugurati ih u neki indeks, ali u nekom vidu trebalo ih je uzeti u obzir kako bi se prosudilo da li je neka zemlja zrela za evro.

Tako su strukturno slabe i na svetskom tržištu nekonkurentne zemlje ušle u monetarnu uniju, kako se pokazalo, na sopstvenu štetu. U prvo vreme evro im je omogućio da dođu do novca severnih suseda uz povoljne kamate što je dovelo do malog privrednog poleta, ali dugoročno su same sebi naškodile.

Što je duže trajala monetarna unija, to su očiglednije postajale strukturne slabosti tih država i to su više zaostajale u produktivnosti za zemljama iz severnog dela Evrope. Ranije to nije bila tragedija, u dogovoru s partnerima bili bi postepeno devalvirani grčka drahma ili portugalski eskudo. Danas to više nije moguće jer se novac zove evro i koriste ga sve članice monetarne unije.

Političari nisu spremni da priznaju grešku. Oni se bave simptomima, ratuju oko sporednih stvari kao što su rejting-agencije, kupuju vreme paketima pomoći, stvaraju trajne problem, ne baveći se onim što je stvarna greška u konstrukciji. Pri tom je sasvim moguća nova konstrukcija monetarne unije, ali samo ako se odlučno preduzmu radikalne mere.

Poverioci bi prvo morali da prihvate otpis dela dugova. Argument da bi u tom slučaju Grčka ili Portugalija bile isključene sa finansijskih tržišta je nezasnovan jer one tamo ionako više ne mogu da dobiju ni cent. Ne bi došlo ni do sloma bankarskog sistema jer je većina banaka rizične papire odavno prodala Evropskoj centralnoj banci.

Virus ne mora da se prenese na zemlje kao što su Španija, Irska ili Italija ako se tržištima kapitala od početka sasvim jasno stavi do znanja kakav je cilj tih mera. Tu dolazi druga tačka: uložiti dovoljno novca kako bi se Grčka i Portugalija iskupile iz evra i tako finansijski ublažio 10 godina sakupljan devalvacioni pritisak prilikom ponovnog uvođenja drahme i eskudosa.

Ostala bi u principu zdrava i ojačana monetarna unija koja bi onda, kao treći korak, morala da stvori jednu nadnacionalnu instituciju koja bi emitovala evroobveznice. Kamata na njih određivala bi se na osnovu prosečne kamatne stope u preostalim članicama monetarne unije. „Tako bismo imali istinsku kočnicu kada je reč o zaduživanju“, kaže Lorenco Bini Smagi, član direktorijuma Evropske centralne banke.

Naime, ako bi neka članica zone evra tada došla do granica zaduživanja morala bi da pokrene postupak konsolidacije ili da traži pomoć iz Evropskog fonda za stabilizaciju. Ta sredstva bi onda bila odobrena uz stroge uslove. Istina, ostaje da se vidi kako privoleti nemačkog ministra finansija da prihvati evroobveznice jer on može večito da se zadužuje zahvaljujući malim kamatama na nemačke državne obveznice koje se smatraju izuzetno sigurnim.