„Umesto toga, Srbijagas bi trebalo podeliti na ćerke-firme za distribuciju, transport, skladištenje i trgovinu gasom. Ni u jednu od tih firmi ne bih dozvolio da strateški partner ima više od 49 odsto. Ima mnogo razloga za to. Prvo, to je profitabilan posao, a uz to država mora da ima svoje mehanizme kojima može da utiče na zbivanja na tržištu energenata. Nemam, međutim, ništa protiv zajedničkih ulaganja u nove projekte sa strateškim partnerima, na primer u gasne elektrane. Sa nekima već pregovaramo o tome, a to rade i druge svetske gasne kompanije, RWE, Gasprom, Eni, Gas de Frans“, ističe Bajatović.

Komentarišući tvrdnje da potrošači u Srbiji plaćaju najskuplji gas u regionu, on je istakao da „to nije tačno“ i da „samo domaćinstva u Rumuniji plaćaju jeftiniji gas nego u Srbiji“. Kad je u pitanju industrija, situacija je nešto lošija jer vlade evropskih zemalja subvencionišu potrošnju gasa u industriji, ali i tu većina ima skuplji gas nego u Srbiji, tvrdi Bajatović.

„Oni koji mi ne veruju, mogu to da provere na bilo kom zvaničnom sajtu EU koji se bavi energetikom. No, sa prosečnom platom od 300 evra svaka cena je visoka“, rekao je direktor Srbijagasa.

Na pitanje zbog čega jedno javno preduzeće, poput Srbijagasa preuzima druge firme, koje nemaju baš nikakve veze sa njegovom osnovnom delatnošću, Bajatović je kazao da su ta, loše privatizovana preduzeća od ranije dugovala skoro 200 miliona evra Srbijagasu.

„Mi nismo imali nikakav instrument obezbeđenja, dok su banke za svoja potraživanja od tih istih firmi imale prvoklasne hipoteke. Tako je bilo sa Fabrikom stakla, sa Azotarom i mnogim drugim firmama. Naš osnovni interes bio je da sve što smo nekada uložili vratimo nazad, konverzijom potraživanja u vlasništva. Ispostavilo se da smo bili ubedljivo najveći poverioci, pa smo u tim firmama preuzeli i upravljanje. U svakom drugom slučaju ta preduzeća otišla bi u stečaj. I šta bismo uspeli da naplatimo iz 653. naplatnog reda? Ništa. A te firme su ranije svim drugim poveriocima plaćale zato što su praktično gas dobijale za džabe. E, to više ne može. Drugi problem je što bez tih kompanija nema ni gasnog tržišta. Pa, ako nema Azotare, MSK i Petrohemije, ko će, osim US Stila, te šećerana i toplana u toku sezone da troši gas u Srbiji“, ističe Bajatović.
On tvrdi da već sada ima zainteresovanih strateških partnera za MSK.

„Sa njima su u toku veoma ozbiljni razgovori, ali nam nije cilj da se to proda nekom špekulativnom investicionom fondu, već pravom strateškom partneru. To mogu biti samo kompanije iz Rusije ili Nemačke. Slično je i sa Azotarom. I za tu firmu ima zainteresovanih, a uslov će biti da kupac investira između 33 i 70 miliona evra i poveća kapacitet proizvodnje na 1,2 miliona tona godišnje“, kategoričan je Bajatović.

On je istakao da će Srbijagas za dve dve godine prodati Agroživ za 50 miliona evra, pet puta skuplje nego što je plaćen. Prema njegovim rečima, već je postignut načelni dogovor da Srbijagas i Gasprom osnuju zajedničku banku u Srbiji.

„Pošto je propala prvobitna ideja da država svoj udeo u Srpskoj banci prenese na Srbijagas, a da je Gasprom banka potom dokapitalizuje sa 50 do 70 miliona evra i da se tako formira zajednička banka sa kapitalom od oko 120 miliona evra, mi ćemo od NBS tražiti grin-fild licencu. Mađarski MOL ima devet odsto udela u OTP banci, a vrednost tih akcija procenjuje se na 470 miliona dolara. Zato MOL-u ne trebaju državne garancije, već mogu da založe svoje akcije u OTP banci i da na osnovu te zaloge dobiju kredit. Ako to može MOL, zašto ne bi mogao Srbijagas. Predlog o zajedničkoj osiguravajućoj kući je već na stolu u Vladi i čekamo konačnu dozvolu“, rekao je Bajatović.