26. april 2011. 13:48:02

| Dejan Mihailović

0

Mislim da razloge za veću uspešnost porodičnih firmi u odnosu na one koje to nisu, treba tražiti u načinu na koji se njima upravlja. Naime, u početku, osnivač i vlasnik firme je istovremeno i osoba koja obavlja funkciju direktora. Prema tome, to je osoba koja se za sve pita. Jasno je da je ova osoba jako motivisana da pokrenuti posao uspe, jer to znači i njegov lični uspeh kao i napredak njegove porodice. Zato su ovakve osobe vrlo pažljive, odgovorne i posvećene poslu koji obavljaju. Za razliku od direktora neke firme, čija plata ne zavisi u tolikoj meri od poslovnog rezultata, kod preduzetnika su lični i poslovni uspeh u direktnoj korelaciji. Medjutim, ova osobina porodičnih firmi može biti i glavni uzrok propadanja tih firmi. Kao što je rečeno, ove firme imaju dva glavna izazova. Prvi izazov je ispratiti rast poslovanja, a drugi izazov je omogućiti da firma nastavi da uspešno posluje i kada je preuzmu naslednici. Preduzetnici su često ljudi od zanata. Oni su dobri trgovci, pekari, automehaničari, ali imaju malo znanja iz ekonomije, prava ili organizacije. Njihovo preduzeće dobro funkcioniše dok oni rade ono što najbolje znaju, a kada zbog rasta poslovanja počnu da se bave finansijama i birokratijom nastaju problemi. Zato su im i potrebni ljudi od poverenja koji su stručnjaci u svojim oblastima, i koji će voditi računa o finansijama, proizvodnji, prodaji itd. Takvi ljudi moraju da budu stručni, vredni, pošteni i odani, a to sve košta. Naravno kada dođe vreme da naslednici preuzmu firmu, ti ljudi će omogućiti da to prođe lakše i bezbolnije. Naslednici često ne nasleđuju viziju, snagu i kreativnost osnivača firme, pa je tada bitno da firma ima već jasnu organizacionu strukturu gde se zna ko šta radi.
Ovi problemi su takođe jako izraženi i u Srbiji. Pri tome, pošto je preduzetništvo još uvek relativno novo na našim prostorima, ono je opterećeno još nekim lošim okolnostima. Prvo, kod nas je još uvek preovlađujući špekulantski način razmišljanja. Ovo podrazumeva da se sve gleda kratkoročno. Ne ulazi se u neka ozbiljna ulaganja i proizvodnju, već samo u neke kratkoročne poslove, i to uglavnom preprodaje neke robe. Od radnika se traži puna posvećenost ali bez adekvatne naknade. Radnici su često neprijavljeni ili prijavljeni na minimalac. O uslovima rada se ne vodi računa, kao ni o zaštiti na radu. Sve ovo ne može da proizvede lojalnost radnika, kao ni njihovo zadržavanje u firmi. Drugo, poslovanje u našoj zemlji je pod velikim uticajem našeg mentaliteta. Jedna od naših loših osobina je nestrpljivost. Naime, svako ko započne neki posao želi da za kratko vreme zaradi puno novca. Zbog toga teži da iskoristi svakoga, od radnika do kupca. Ovo vremenom izaziva to da ga napuštaju i radnici i kupci. Prema tome, ovaj nedostatak dugoročne perspektive je vrlo loš za posao. Takođe, mi smo kao narod skloni da se pokazujemo. Bilo koji mali preduzetnik, kada dođe do nekog novca, teži da imitira velike bogataše. Kreće da troši novac na luksuzne stvari i zadovoljstva, i pri tome sve manje pažnje obraća na svoj biznis koji ga u suštini snabdeva tim novcem. Ovo rezultira time da su troškovi sve veći, a zarada od poslovanja sve manja. Jedna od loših osobina je i velika bolećivost prema deci. Naime, roditelji teže da svoju decu zaštite od svega, da ih obezbede i pre će ih celog života vući na grbači, nego da ih nateraju da se bore za svoj život i preuzmu odgovornost. Ovako je i sa decom preduzetnika, pa se onda i javlja problem kada naslednici preuzmu firmu jer oni nisu navikli da se bore sa problemima.
Uopšteno govoreći, mentalitet i nedostatak znanja su jednako ograničavajući faktori za uspešno poslovanje u našoj zemlji.