Vlast je dobrim delom sama kriva za to. Godinama je, ponašajući se kao pijani milijarder doprinosila da dinar bude „kvarljiva roba“. Zato je bilo sasvim uobičajeno da se svaki višak dinara odmah pretvara u devize. Ljudi su to radili čak i kada im to nije bilo isplativo, dok je domaća valuta jačala, a kamate na dinare bile višestruko veće nego na devize. Činili su to ne toliko zbog uverenja da će se kad-tad situacija preokrenuti u njihovu korist koliko zbog straha i nepoverenja u lokalnu valutu. Zato je udeo dinarske u ukupnoj štednji ravan statističkoj grešci. Logično, slična je situacija i na strani bankarskih plasmana, pa je više od dve trećine kredita privredi i stanovništvu vezano za evro.

Zato je logika zvaničnika vrlo jasna. Ukoliko bi se dinar više koristio, to bi smanjilo i efekte većih oscilacija kursa. Sada je ključni problem što su primanja većine građana u dinarima, dok im je dobar deo obaveza, po osnovu kredita, vezan za evro. Zato su oni veoma osetljivi na promene kursa. Tako je u julu 2008. za mesečnu ratu od 150 evra bilo dovoljno 11.400 dinara, a sada treba 15.000 dinara. Zbog rasta kursa dinarske obaveze porasle su 31,6 odsto, dok su plate rasle mnogo sporije. U istom su položaju preduzeća, koja većinu prihoda ostvaruju na domaćem tržištu, u dinarima, dok su im obaveze uglavnom vezane za evro. Otuda i ne čudi što raste broj korisnika kredita koji ne mogu redovno da izmiruju obaveze.

Najavljenom deevroizacijom vlast je, na neki način, odgovorila i onima koji smatraju da bi bilo bolje da se i formalno verifikuje postojanje dvovalutnog sistema, ili da se u Srbiji jednostrano kao sredstvo plaćanja umesto dinara uvede evro. Zagovornicima evra jedan od najjačih argumenata je činjenica da je od uvođenja postao rezervna valuta u Srbiji i praktično je samo preuzeo ulogu koja je ranije bila rezervisana za nemačku marku. Jednostavno, retko u Srbiji možete naći nekoga ko će cenu bilo čega izraziti u domaćoj valuti ako to košta više od 100.000 dinara. Za većinu je to granica iznad koje se cene izražavaju u evrima. Uz to, sve veće transakcije u Srbiji ionako se obavljaju u stranoj, a ne u domaćoj valuti.

Kako, u takvom ambijentu, potisnuti evro u drugi plan? Eventualni pokušaj da se to učini administrativnim merama, zabranama i kaznama unapred je osuđen na propast. Čak se sa velikom dozom izvesnosti može pretpostaviti da bi to bilo kontraproduktivno. Uostalom, i sada je, formalno, dinar jedino zakonsko sredstvo plaćanja u Srbiji. Uprkos tome niko i ne pokušava da se igra žmurke. I dok je kurs bio relativno stabilan, a posebno otkako varira, nigde niste mogli da pročitate da stan od 60 kvadrata kod beogradske Arene košta 15 miliona dinara. A tek kada se pojave takvi oglasi biće to signal da se nešto promenilo.

Među onima koji sigurno neće biti oduševljeni najavljenom deevroizacijom svakako su vlasnici nacionalizovane imovine. Em što godinama čekaju usvajanje zakona o restituciji, čija sudbina neodoljivo podseća na Đeknu, koja „još nije umrla, a kad će, ne zna se“, em se sada pominje i mogućnost da će biti obeštećeni u dinarima. Guverner NBS Radovan Jelašić, naime, smatra da bi država najviše pomogla nacionalnoj valuti kada bi zakonom o restituciji predvidela da se bivši vlasnici obeštete u dinarskim, a ne hartijama od vrednosti nominovanim u evrima.

Za deevroizaciju se zalaže i ministarka finansija Diana Dragutinović, po čijim bi rečima Vlada i NBS trebalo da nađu način da se poveća tražnja za dinarima. No, da bi se u većoj meri evro istisnuo iz upotrebe nije dovoljna samo deklarativna volja. Ključni uslov je da građane i privrednike vlast uveri da je dinar valuta koja zaslužuje njihovo poverenje. To se neće desiti sve dok inflacija u Srbiji bude značajno veća od rasta cena u evrozoni i dok dinar „tone“, a tako će biti do okončanja suštinskih, strukturnih reformi, koje su poslednjih nekoliko godina skrajnute na „sporedni kolosek“.

Ako zaista ozbiljno želi da promoviše dinar, država bi morala da preduzme i nešto konkretno. Jer, teško da će neko poverovati u njene namere sve dok i Vlada bude odobravala subvencije na kredite vezane za evro i dok se država na domaćem tržištu bude zaduživala u devizama, a upravo to činila je prošle godine, da bi namakla pare za pokriće manjka u budžetu.

 

Ove godine država planira da emituje dinarske obveznice sa rokom dospeća do 24 meseca. To je veoma važno i zbog toga što će kamata na te hartije biti reperna cena dugoročnih dinarskih plasmana, kao neka vrsta prethodnice i za korporativne i municipalne obveznice. Ministarka finansija veruje da će to na neki način omogućiti i konverziju deviznih u dinarske kredite. No, to će u velikoj meri zavisiti od razlike u kamatnim stopama, jer su i ranije korisnici kredita više preferirali zaduženje u evrima, jer su bili uvereni da im se to više isplati. Očito većina nije, bar ne na pravi način, kalkulisala sa deviznim rizikom.

NBS bi za početak i mogla banke više motivisati da kratkoročne kredite odobrava samo u dinarima, ali je teško poverovati da će u dogledno vreme one početi da odobravaju dinarske kredite i na rok otplate duži od nekoliko godina. To se može očekivati tek kada se inflacija svede na dva-tri procenta godišnje, stabilizuju javne finansije i sa deficita pređe na suficit u budžetu, izvoz značajno poraste i priliv stranog kapitala bude dovoljno visok da podmiri tražnju za devizama.

Do tada evro će i dalje biti naša sudbina, a dinar samo valuta u kojoj se isplaćuju zarade i penzije. To, naravno, ne znači da bi vlast trebalo da digne ruke i ne preduzima ništa. Da bi se jednog dana sagradila kuća, najpre moraju da se izliju temelji, a oni se u ovom slučaju svode na nisku inflaciju i makroekonomsku stabilnost, ali ne u jednoj, već u više godina uzastopno. Ono što će deevroizaciju dodatno otežati jeste nizak izvoz i veliki udeo nerazmenjivih dobara u BDP-u.

Uz to, retke su zemlje koje su uspele da sprovedu sličnu operaciju bez jakih institucija. Konačno, ako se želi uspeh, deevroizacija ne sme biti sama sebi cilj, jer ona zapravo proizlazi kao rezultat sveobuhvatnih reformi, otklanjanja svih žarišta inflacije, uspostavljanja održive makroekonomske stabilnosti i stvaranja uslova za stabilan privredni rast. Samo u takvom ambijentu ljudi će imati poverenje u dinar.