05. februar 2011. 11:25:53

| Miloš

1

Potpuno se slažem da je novi prosperitet zaobišao mnoge, to je i očigledno i lako vidljivo.Hteo bih samo da kažem da je ova vlada izgubila poverenje mnogih građana znam da im je data šansa i ja sam se iskreno nadao da će biti bolje ali evo danas kada pogledam ja ne vidim neku lepu budućnost ovoj zemlji.Mnoga obećanja su data a mali broj njih je konačno realizovan.Želim da se osvrnem malo na jug zemlje recimo na Niš.Grad koji je bio jako industrijski razvijen došao je skoro do toga da ima najveću stopu nezaposlenosti.Mnoga obećanja su data i evo jedno od njih je prodaja Nitexa Benetonu, najiskrenije želim da ta investicija uspe i da se zaposli i taj broj ljudi od 2700 i u buduće četiri godine ali mislim da ljudi nekako više nemaju poverenja i da će veliki broj ljudi uzeti otpremnine pošto ne žele da se izlažu riziku da dobiju otkaz!
Meni je jako ne shvatljivo kako zemlja kao što je Srbija može da ima nestašicu mleka, nestašicu brašna pa cene rastu.Mislim da država treba da više računa da vodi o poljoprivredi i ta je podstiče.Mnoge subvencije poljoprivrednicima su dobrodošle a ne da uvozimo razne poljoprivredne kulture koje mogu itekako da uspevaju kod nas i pri tom bi bile zdravije a ne genetski modifikovane.
Veliki problem u ovoj zemlji je taj što vladu ne vode dobri stručnjaci, to je očigledno.Imali su šansu i nisu se baš dobro pokazali pa hajde da dodju neki novi, neki mladi , neki ambiciozni koji imaju jasan cilj i koji ne gledaju da zadovolje samo svoje lične interese.

02. mart 2011. 16:28:35

| Dejan Mihailović

0

Statistika je zaista tačna kada kaže da je realni dohodak uvećan za 50% u periodu od 2001 do 2009 godine. Međutim ja bih istakao dva problema koji postoje u vezi sa ovom statistikom. Prvi problem je preniska baza u odnosu na koju se posmatra rast realnog dohotka. Naime, trenutno mi smo na 70% BDP iz 1989 i na 40% industrijske proizvodnje iz iste godine. Tako da je pitanje koliko je 2001 god referentna. Drugi problem je preraspodela tog rastućeg dohotka koja ide u korist bogatih. Na većinu običnih građana se prevaljuju rastući troškovi ( zbog rasta opšteg nivoa cena, rasta kursa, sve većih fiskalnih zahvatanja), što u uslovima kada plate i penzije ne rastu ili sporo rastu znači smanjenje životnog standarda. Ovakvo stanje dovodi do toga da se jaz između bogatih i siromašnih produbljuje.
U ovakvim uslovima postavlja se ključno pitanje „kako dalje?“. Odgovor na ovo pitanje zahteva razmatranje trenutnog stanja.
1) Platni Bilans. Dve osnovne osobine naše platno-bilansne pozicije su: a) veći uvoz od izvoza i b) loša struktura izvoza i uvoza. Naime, naša zemlja uglavnom uvozi potrošna dobra, a manje kapitalna dobra, dok uglavnom izvozi polufabrikate, a manje finalne proizvode koji su skuplji. Prema tome, mi više trošimo nego što proizvodimo, i pri tome to ne radimo u svrhu razvoja. Ovakvo stanje dalje podrazumeva da se ova neravnoteža tekućeg bilansa izravna putem: finansiranja ili prilagodjavanja. Finansiranje znači da se koriste devizne rezerve (koje nisu neiscrpne), zaduživanje u inostranstvu ( koje povećava javni dug i troškove servisiranja tog duga, i ima svoje granice) i strane investicije ( za koje se treba izboriti sa konkurentskim zemljama). Prilagodjavanje podrazumeva strukturne promene privrede koje bi trebalo da dovedu do seljenja resursa ka sektorima koji bi mogli da povećaju izvoz. Prilagođanje je u u načelu bolje, ali ovo zahteva mnogo više vremena, organizovanosti i planskog delovanja na stvaranju izvoznih kapaciteta naše zemlje, jer je izvoz jedini trajni garant stabilne pozicije, kako na spoljnom tako i na unutrašnjem planu.
2) Državni budžet. Kao i kod platnog bilansa, i u budžetu postoji stalni deficit.
Na strani rashoda najveću stavku čine penzije i plate državnih službenika koje su u proseku veće od zarada u privatnom sektoru i gde postoji stalni trend njihovog povećanja. Takodje velika stavka su i kamate koje država plaća na pozajmljena sredstva i subvencije državnim preduzećima. Što se tiče neracionalnog trošenja budžetskih sredstava kroz javne nabavke javnost za to retko i sazna. U svakom slučaju, zaključak je da je budžet socijalni odnosno da se malo ulaže u razvoj.
Na strani prihoda imamo smanjenje priliva po osnovu poreza zbog smanjene privredne aktivnosti i bežanja privrednika u zonu sive ekonomije. Ovo se teži nadomestiti većim akcizama i taksama koje država nameće što se sve na kraju prelomi preko leđa građana. Prihodi od privatizacije se smanjuju jer je ostalo malo dobrih preduzeća, koji su pre svega državni monopoli (Telekom, EPS) i čija prodaja podrazumeva mnoštvo kontraverzi. Na kraju se pribegava zaduživanju, što povećava javni dug i ima dalje nepovoljne posledice. Trenutno javni dug iznosi 38% BDP-a, ali ono što je loše je da se 40% izvoza troši na servisiranje javnog duga.
Promene se moraju dogoditi na obe strane, prihodovnoj i strani rashoda u budžetu. Ovo znači da se kroz veća ulaganja u infrastrukturu i obrazovanje moraju stvoriti uslovi za veće privatne investicije i veću proizvodnju, a to će doneti i veće fiskalne prihode. Takodje, mora se pristupiti reformi penzionog sistema i reformi javnog sektora ma koliko to bilo bolno, jer je to dugoročno gledano neophodno.
3) Inflacija. Za razvoj nije povoljna vrlo niska inflacija, ali je potrebno da ona bude predvidiva. Mislim da je uputno razmotriti kretanja nekih cena.
- cene prehrambenih proizvoda stalno rastu i to ne toliko zbog rasta proizvodnih troškova, već zbog monopolskog karaktera tržišta.
- državno kontrolisane cene ( cene struje, gasa, komunalija, telefona itd) takođe stalno rastu, i to delom zbog neefikasnosti samog sistema, ali i zbog preko potrebnih investicija u ovim sektorima.
- nivo kamata kao cene kapitala u našoj zemlji je izuzetno visok, stoga što ima malo kapitala za pozajmljivanje, zato što je zemlja označena kao vrlo rizična i što je bankarski sektor uglavnom u rukama stranaca.
- devizni kurs kao cena stranih valuta izražena u jedinicama domaće valute, takodje ima stalnu tendenciju rasta. Naravno ovo je uglavnom posledica većeg uvoza od izvoza i sledstveno tome veće tražnje za devizama. Posledice ovakvog stanja su da rastući devizni kurs dovodi do povećanja opšteg nivoa cena u zemlji i to kroz veće troškova uvoznih inputa što povećava cenu proizvodnje, veće cene uvoznih potrošnih dobara, kao i zbog toga što se sve druge cene formiraju u zavisnosti od kretanja kursa.
Posledice inflacije su da ona destimuliše investicije, posebno inostrane i da smanjuje životni standard građana.
Ono što ja mogu da zaključim je da na prvom mestu treba dovesti u red javne finansije, a da je druga bitna stvar uložiti maksimalne napore na pronalaženju novih izvoznih mogućnosti. Obe stvari će biti izuzetno teške, ali neophodne jer će pokrenuti privredu u dobrom smeru. Osnovno je stvoriti dobro okruženje za poslovanje što će privući investitore i omogućiti da ulaganja u našu privredu daju najbolje rezultate. Ipak pre svega ovoga treba reći da je gospodin Vujović u pravu kada kaže da je najvažnija promena ona u glavama ljudi, jer odatle sve kreće!