Siromaštvo je veoma česta medijska tema. Skoro da je postala omiljena. Ona nosi bogat emocionalni naboj i piscima otvara velike izražajne mogućnosti. Sami podaci su već dovoljno potresni, da im eventualna retorička dopuna skoro i nije potrebna. Pragovi siromaštva, potrošačke korpe, narodne kujne, glad, bolest, nepismenost, solidarnost, sve to formira jednu impozantnu društvenu problematiku kojoj se rado i maštovito stalno vraćamo. Možda je sam vrhunac izveštavanja o siromaštvu pre nekoliko meseci dostigla jedna naša ugledna TV stanica, saopštivši kao prvu, „udarnu“ vest, da je jedna žena u jednom selu umrla od gladi. Imala je osamdeset četiri godine.

Šta više, suprotstavljanje siromaštva i bogatstva je, bar kada se radi o Srbima, preraslo u dulistički filozofski sistem, u kojem siromaštvo, ma koliko teško i dramatično, ipak predstavlja dobro, a bogatstvo, ma koliko bleštavo i raskošno, zlo. Kao yang i yin, osunčani i zatamnjeni planinski obronci našeg života.

Biti siromašan za nas kao da podrazumeva izvesnu dozu ličnog ponosa. Ljudi u nas se, ne samo ne stide svog siromaštva, već ga, kad god im se ukaže javna prilika, ističu. Srbi se stide bogatstva. Siromaštvo ima javni status, a bogatstvo podrazumeva krivicu.

Nema tu nikakve društvene nastranosti. Uostalom, Maks Veber pravilno veli da „ako je protestant (Švajcarac, ili Amerikanac, na primer,D.M.) vredan (i bogat, opet D.M.) da bi ugušio svoju svest o ništavnosti, onda je pravoslavni čovek lenj zato što ima nerealnu sliku o svojoj veličini“. Naš čovek je i sam, nezavisno od Maksa Vebera, prepoznao svoju socijalnu dušu. On veoma uspešno teži da od Srbije stvori jedan hedonistički, dokoličarski, boemski, šarmantno siromašan ambijent. Siromaštvo je jedan od bitnih elemenata našeg socijalnog bića. I što je posebno interesantno: ma koliko se naša nemaština infinitezimalno povećavala, ona sve više postaje jedan od značajnijih elemenata naše kulture.

Tu, uostalom, između ostalog treba tražiti i razloge našeg socijalnog stupora. Svi se čude zašto nema protesta. Pa nema ih zato što je siromaštvo cilj našeg „razvoja“. Kod nas su se socijalne turbulencije javljale u periodima socijalnih raslojavanja, kada su nam se nudile liberalne političke i ekonomske ideje, kada nam se nudila individualna konkurencija, takmičenje u ličnom i društvenom uspehu, znanju i sticanju. Pa šezdeset osma se dogodila možda na vrhuncu naših društvenih i ekonomskih šansi. Nju su nosili oni intelektualni krugovi koji još i danas čak i biološki veoma stari, na direktan ili indirektan način, formiraju srpsku društvenu misao.

(Pogledati Dva veka razvoja Srbije, statistički pregled, RZS.)

Katastrofalna inflacija i izolacija od sveta devedesetih godina prošlog veka doneli su nam nezabeleženu socio-psihološku ravnotežu. Nikom nije ni na kraj pameti palo da protestuje.

Jedan od srpskih radničkih specijaliteta je proslava Prvog maja. Jadan Marks koluta očima kada iz pakla na nebu posmatra srpski košutnjački prvomajski uranak. Pa gde su vam, bre, crveni barjaci, ustajte prezreni na svetu, dole buržoazija, fabrike radenicima, zemlja seljacima, proleteri svih zemalja...

Ništa od toga. Srpski socijalizam je baštinio dve najdraže srpske tekovine: nacionalizam i seosku zadrugu (Holm Zundhauzen, Latinka Perović). Uostalom i vi izvlačite dalekosežan i sveobuhvatan zaključak: da „nije solidarnosti porodice...odavno bismo propali”.

Možda i jesmo, samo nema ko da nam kaže.

Siromaštvo kao jedan od centralnih problema jednog društva, odnosno nacije i to, kada se radi o Srbiji, siromaštvo u kontinuitetu koje traje dve stotine godina, bez sumnje je jedan od bitnih elemenata istorijskog učinka tog naroda. U političkoj strukturi tog društva, ta odgovornost se ne može odnositi samo na vođe, već i na kritičnu masu „naroda” koja ipak ima priliku, pa i šansu da bira pravce svog istorijskog hoda. To je pitanje „kolektivne inteligencije”, sposobnosti da se u lavirintu svetskih protivurečnosti izabere put sa najmanje rizika, gubitaka i promašaja.

Srbi taj put ni do danas nisu prepoznali. Panično bežanje od nas dojučerašnje „braće”, uključujući i jedno od dva oka u glavi, podseća na onu Bećkovićevu rekao bih morbidnu pesmu, Vezivanje za mrca.

Dragomir Marinkovć, dipl. ekonomista u penziji