18. maj 2011. 17:18:05

| Dejan Mihailović

0

Pozicija Srbije na globalnoj lestvici konkurentnosti je samo odraz ukupnih uslova poslovanja u našoj zemlji. U potpunosti se slažem sa stavom autora da su naši problemi: loša infrastruktura, složene i duge administrativne procedure, slaba lokalna konkurencija, nepovoljni uslovi finansiranja, slabe institucije. Medjutim, glavno pitanje je šta se radi da bi se ovi problemi rešili?
Ja moram da kažem da ne vidim neki značajan pomak u rešavanju ovih problema. Podjimo od infrastrukture. Na primer, Koridor 10 se gradi kao Skadar na Bojani, a takav slučaj je i sa drugim infrastrukturnim projektima. Istovremeno čitamo i slušamo sve više o zloupotrebama i proneverama upravo u preduzećima kao što su Železnice Srbije i Putevi Srbije. Pri tome, ovakva situacije nije samo na nivou republike, već i na lokalnom nivou. Negde sam pročitao da dosta sredstava iz Nacionalnog Investicionog Plana nije iskorišćeno jer se na lokalnom nivou funkcioneri nisu dogovorili. Ovde verovatno nije problem u tome ko će da gradi, već ko će da se ugradi.
O našoj čuvenoj birokratiji je već sve rečeno. Ona se ponaša isto još od vremena ponovnog uspostavljanja države u 19 veku. Državni aparat je dramatično uvećan, osnivanjem raznih državnih agencija, komisija itd. Nije ni čudo što dolazi do otpora reformi propisa kada bi to smanjilo potrebu za preko 50% državnih službenika. Socijalni i politički uticaj njihovog otpuštanja bi bio jako negativan. Ovako ono malo zdrave privrede što radi na svojim leđima nosi ceo javni sektor i ostatak propalih preduzeća.
Što se konkurencije tiče, konkurentska borba se ovde ne vodi na tržištu kroz susret proizvoda i usluga različite cene i kvaliteta gde pobeđuje najbolji. Ovde se ta borba vodi u raznim kancelarijama i uredima, kao i kroz neformalne susrete službenika i preduzimljivih ljudi. Monopolski položaj nekih tržišnih aktera koji iz toga proističe košta sve nas jako puno novca.
Mala domaća štednja je rezultat toga što narod i nema puno novca koje bi mogao da stavi na štednju. Sem toga, sve finansijske krahove u našoj prošlosti su na kraju platili neto poverioci. Ovo je inače stanje koje postoji u celoj zemlji i na svim nivoima. Oni koji rade i zarađuju finansiraju one koji lagodno žive i troše tuđ novac. Na kraju, kada takvi propadnu i nemaju odakle da vrate dug, oni ne snose nikakve posledice. Poveriocima ostaje samo da plaču i da se čupaju iz problema u koje su ih drugi gurnuli. Ovo uopšte nije situacija koja je stimulativna za štediše, jer u našoj zemlji su zaštićeni dužnici a ne poverioci.
I na kraju institucije. Sve institucije u našoj zemlji su uzdrmane. A oni koji ih najviše urušavaju su ljudi koji u njima rade. To je možda malo protivrečno, ali u potpunosti tačno. Kao primer se može navesti sudstvo, a kao posledica je opšta pravna nesigurnost koja vlada.
Ja mislim da mi svi moramo da shvatimo da bez zajedničkog rada nećemo postići veću konkurentnost naših proizvoda. Prema tome, potrebno je da i država i privreda shvate to i počnu da rešavaju nagomilane probleme, svako u svom domenu. Bez toga, nećemo ostvariti svoje ciljeve i nastavićemo da siromašimo. Tiče se svih nas.