„Ključni, najteži problemi zbog krize tek predstoje, a zbog odnosa u vladajućoj koaliciji ne očekujem od Vlade da će, bez veće nužde, izaći s nekim konzistentnim ekonomskim programom koji će više voditi računa o dugoročnim potrebama privrede, a manje o jednoj ili drugoj lobi-grupi. Tim pre što je u Srbiji uspostavljena dosta rđava, antireformska struktura političkih i privrednih interesa“, kategoričan je Gligorov.

On smatra da su reforme u Srbiji zaustavljene pre svega zbog političkih razloga. „Od starta ovoj vladi glavni cilj nisu bile dalje reforme, već socijalna pravda, da se drugačije preraspodeli ono što se stvara. Sadašnji koalicioni partneri obećavali su pare, a ne reforme. I umesto da period krize iskoristi za reforme, Vlada je izabrala drugu opciju, da nekako sastavlja kraj s krajem i zatrpava rupe dok kriza ne prođe. Doduše, ni većina onih od kojih Vlada zavisi nije tražila reforme, već pomoć. Zato ona ništa drugo i ne radi“, rekao je Gligorov.

On je istakao da monetarna politika u Srbiji nikad nije bila depolitizovana, ni usredsređena na suzbijanje inflacije. Gligorov je ocenio da je NBS „jedna od najneuspešnijih institucija, jer za 10 godina nije nikad uspela ni približno da obori inflaciju na nivo kao u sličnim zemljama“.

Komentarišući izjavu viceguvernera Bojana Markovića da je dinar potcenjen i povećanje referentne kamatne stope na 8,5 odsto, Gligorov je rekao da su to signali da kurs neće biti branjen samo prodajom deviza na deviznom tržištu, već i monetarnom politikom i smanjenjem količine dinara u opticaju. „Zato sam uveren da je sada ključan cilj NBS-a da stabilizuje kurs. Možda je to i pokušaj da novi guverner i rukovodstvo NBS-a steknu kredibilitet. Nisam, međutim, siguran da je to dobra mera i videćemo da li će NBS na tome istrajati“, rekao je Gligorov.

On smatra da bi odmrzavanje plata i penzija u ovom trenutku bilo loše rešenje. „Osim što je Dinkićev predlog motivisan političkim razlozima, sasvim je jasno da jača pritisak da se povećaju plate i penzije jer je to jedini način da se povećaju i prihodi nekih preduzeća, pre svega trgovaca i građevinara, koji su zaduženi u evrima, a većinu prihoda ostvaruju na domaćem tržištu. Ako zaista želi da se poveća potrošnja, to može i na drugi način. Za državu dodatno zaduživanje ima isti efekat kao i da odmah smanji poreze. Zar onda nije bolje da se potrošnja poveća smanjenjem poreza domaćinstvima? Ili, ako već želi da podstiče potrošnju, zašto država svakom punoletnom građaninu ne pošalje ček kojim on može da kupi šta hoće? Zašto bi se povećale plate činovnicima, a ne i socijalna pomoć najugroženijim slojevima stanovništva? Tim pre što bi to imalo mnogo više smisla jer bi siromašniji sigurno više kupovali domaću robu, dok bi deo povećanih plata činovnika mogao da izazove dodatni pritisak na devalvaciju, ili da završi na štednji, bez uticaja na proizvodnju“, poručio je Gligorov.

On je istakao da je politička težina ključnih ljudi u Vladi, premijera i ministarke finansija „ravna nuli“ i da praktično „funkcionišu zapravo kao da su činovnici, i to ne najvažniji, u kabinetu predsednika države“. „To je suštinski odnos i zbog toga oni imaju mnogo manje uticaja i od lidera manjih partija vladajuće koalicije. Premijer i ministarka finansija ne mogu da se po političkoj težini porede s Dačićem, Dinkićem, čak ni s Krkobabićem, jer oni delovanjem u Vladi nastoje da i na sledećim izborima obezbede dovoljan broj glasova za svoje partije“, kazao je Gligorov, po čijim rečima presudan uticaj na ekonomsku politiku u Srbiji imaju ministar ekonomije Mlađan Dinkić i predsednik Boris Tadić sa njegovim kabinetom.

Na pitanje da li pogoršanje političkih odnosa sa SAD i EU posle odluke Međunarodnog suda pravde može imati i ekonomskih posledica po Srbiju, Gligorov je istakao da je ogroman ekonomski trošak što za 10 godina Srbija nije uspela da normalizuje odnose sa EU.

„Da se sve vreme radilo na tome sada bismo bili na pragu EU. I nije Srbija mnogo izgubila samo zato što svih tih godina nije mogla da koristi više novca iz evropskog budžeta, već i zato što je zbog neregulisanog odnosa s Briselom tretirana kao zemlja s većim rizikom. Posledice toga su veće kamate na kredite iz inostranstva i manji priliv direktnih stranih investicija. Eventualna nova kolizija sa EU i SAD zbog stava Međunarodnog suda pravde dodatno će produžiti nejasan status Srbije, a investitori ne vole neizvesnost. Zato će i eventualno zahlađenje odnosa sa SAD i EU imati nesumnjivu cenu. Kada bi se sve sabralo, ogroman je trošak pogrešne politike od 2001. Srbija je izgubila čitavu deceniju, a kako sada stoje stvari izgubićemo još jednu jer se i dalje produžava taktika „hoću-neću“. To nije poruka kojom mogu da se privuku novi investitori“, poručio je Gligorov.