U Srbiji ne postoji nijedna industrijska zona namenjena velikim investitorima potpuno opremljena i dobro povezana sa glavnim saobraćajnicama. Pri tom, ni najvažniji put Koridor 10 nije završen. Zimi se, takođe, dešava da se industriji isključuje struja da bi se građani grejali. Kako ćete objasniti takav postupak bilo kom, a posebno stanom investitoru?! Infrastruktura uopšte nije podešena razvoju industrije niti privlačenju velikih investicija. Kao primer se može navesti Kragujevac iz kojeg bi prema planovima trebalo godišnje da se izveze 200.000 automobila. To znači u proseku stotinjak šlepera dnevno, a toliko trenutno ne prolazi ni Koridorom 10. Za takve investicije infrastruktura mora biti strahovito dobra, pogotovo saobraćajna, i mora omogućiti normalan dovoz repromaterijala i komponenti, kao i odvoz gotovog proizvoda.

Priča o industrijskim zonama je u ovom trenutku više demagoška i služi u svrhe dnevne politike i predizbornih kampanja. Planiranje industrijskih zona nije pitanje lokalnih samouprava, već države i ona mora da odredi gde će biti zone namenjene velikim industrijama. One moraju biti planski utvrđene pri čemu je neophodno voditi računa da budu na izvoru humanog i energetskog resursa.

Takozvani industrijski parkovi koji su posvećeni manjim proizvodnim i distributivnim kapacitetima, orijentisani na mala i srednja preduzeća, mogu biti prepuštena planiranju lokalnih samouprava, ali isključivo u okviru Prostornog plana i dugoročne strategije razvoja Republike, podupirući ravnomeran i uravnotežen razvoj cele Srbije.

Uz sve ide i jedan od apsurda, da se kod nas građevinskim zemljištem smatra ono na čemu je planom predviđeno da se nešto gradi, a u svetu se pod tim podrazumeva samo ona zemlja koja je potpuno komunalno opremljena.

Sve ovo utiče na vrlo visok Country Risk (politički rizik zemlje) koji generiše vrlo nizak (negativan) kreditni rejting države. S obzirom na to da finansijske organizacije ne prihvataju da kreditni rejting lokalne samouprave može biti veći od državnog, onda se problemi planiranja i strategije razvoja sa državnog nivoa ne mogu rešavati u lokalu.

To sve odbija investitore, a tako će biti sve dok se ne sprovede jedinstvena reforma javnog sektora (javne uprave, javnih finansija, javnih preduzeća, javnih i socijalnih fondova) i na taj način omogući ozbiljno planiranje i razvoj zasnovan na principima javno-privatnog partnerstva, korišćenjem domaće štednje umesto nesigurnih budžetskih sredstava.

Mahmud Bušatlija, arhitekta
Property Development and
Investment Consultant