"Realno se može očekivati da se predlog zakona o denacionalizaciji nađe u Skupštini u prvoj polovini 2011, ali bez obzira na izabrani koncept biće neophodno utvrditi status imovine koja se potražuje i njenu vrednost. Da bi se prikupili i dostavili dokazi o oduzetoj imovini, a posle toga i utvrdilo činjenično stanje na terenu i procenila vrednost imovine biće potrebna najmanje jedna godina po donošenju zakona", rekao je Ilić.

Odluka o modelu denacionalizacije, kako je najavio Ilić, biće doneta posle odluke Ustavnog suda o ustavnosti Zakona o vraćanju imovine crkvama i verskim zajednicama, a koja se očekuje do kraja ove godine.

"Radna grupa koja priprema zakonska rešenja za vraćanje oduzete imovine je spremna da u roku od nekoliko nedelja po donošenju odluke Ustavnog suda Vladi i javnosti predstavi koncept denacionalizacije i nacrt zakona o denacionalizaciji", rekao je Ilić koji je na čelu te radne grupe.

Odluka Ustavnog suda je, prema rečima Ilića, od velikog značaja zato što, ako sud oceni da je Zakon o vraćanju imovine crkvama i verskim zajednicama ustavan, tada ni budući zakon o denacionalizaciji ne može imati drugačiji koncept zbog ustavnog principa ravnopravnosti.

"Suprotna odluka Ustavnog suda otvorila bi prostor da se država opredeli za onaj koncept koji je pravno prihvatljiv i ekonomski opravdan shodno finansijskom potencijalu države", istakao je Ilić.

Koncept zakona o vraćanju crkvene imovine zasniva se na obeštećenju u nauturi, punoj naknadi nekom drugom imovinom ili punoj finansijskoj naknadi ako nije moguć povraćaj imovine u naturi.

Na osnovu tog zakona, usvojenog 2006, podneto je 3.049 zahteva za vraćanje imovine, a najveći broj, oko 86 odsto, odnosio se na zemljište. Do sad je vraćeno oko 10 procenata tražene imovine.

Ilić je istakao da su neosnovane tvrdnje i manipulisanje javnošću izjave predstavnika Mreže za restituciju da je moguće u izvornom obliku vratiti oko 90 odsto oduzete imovine. "Ekspertska grupa je na osnovu dva reprezentativna uzorka dobijenih prijava oduzete imovine po Zakonu o prijavi i evidenciji oduzete imovine procenila da je manje od 10 odsto zahteva moguće ispuniti vraćanjem oduzete imovine u naturi", rekao je Ilić.

Naturalno obeštećenje svih bivših vlasnika bi, kako je dodao, državu najmanje koštalo, ali ono nije sprovodljivo i taj model nije primenila nijedna država.

"Nesprovodljiv je i model da se svi bivši vlasnici i njihovi naslednici u potpunosti finansijski obeštete jer bi to za državu bilo ogromno opterećenje", naglasio je Ilić, napominjući da ni taj model nigde nije primenjen.

Zbog toga se, kako je rekao, izbor modela denacionalizacije u Srbiji svodi na dve opcije.

Prema prvom, kombinovanom modelu, podnosiocima 10 odsto zahteva za obeštećenje imovina bi bila vraćena u naturi, a preostali bi dobili finansijsku nadoknadu u vrednosti 80 odsto potraživanja, u skladu s
principom ravnopravnosti, i to bi državu koštalo oko 7,2 milijardi evra, približno koliko iznosi jednogodišnji republički budžet.

Drugi model podrazumevao bi finansijsko obeštećenje primereno mogućnostima državne kase i bio bi sprovođen tako što bi svaki podnosilac zahteva za vraćanje imovine bio isplaćen u vrednosti 30 odsto potraživanja, za šta bi bilo potrebno oko tri milijarde evra.

Najbolje rešenje za vraćanje oduzete imovine je, prema oceni Ilića, ono koje je pravno prihvatljivo i ekonomski opravdano, a kojim se ne prave nove nepravde da bi se ispravile stare i ne ugrožavaju zakonom stečena prava.

 

Stručnjaci: Nema volje za donošenje zakona o restituciji

U Srbiji ne postiji volja za donošenje zakona o restituciji, ocenili su stručnjaci koji se bave pitanjem vraćanja oduzete imovine.

Bivši ministar za ekonomske odnose sa inostranstvom Milan Parivodić i univerzitetski profesor Slobodan Marković izjavili su da je naturalna restitucija jedini realan i moguć oblik restiticije i da bi državu to koštalo najviše tri milijarde evra.

Parivodić i Marković smatraju da će država u slučaju da prihvati rešenje da se imovina vraća kroz obveznice biti suočena s tužbama građana pred Sudom za ljudska prava u Strazburu, da će je u tom slučaju mnogo više koštati denacionalizacija, a istovremeno će biti ugrožene evropske integracije.

On je kazao da naturalna restitucija podrazumeva vraćanje imovine koja je ukradena, a ako to nije moguće da se vrati alternativna imovina. U slučaju da ništa od toga nije moguće onda je država dužna da isplati finansijska sredstva koja nisu ponižavajuća.

"Naturalna restitucija je jedini realan i moguć oblik restiticije. Sve ostalo nije restitucija, to je opet neka besplatna podela akcija ili neka akcija za sledeće izbore", kazao je Parivodić.

On je dodao da se u slučaju naturalne restitucije moraju poštovati stečena prava onih koji su u medjuvremenu naknadno postali vlasnici na toj imovini, ali da je vraćanje moguće izvršiti iz državne imovine.

"Država ima ogromnu imovinu koju ne zna da koristi i koja samo pravi gubitke. Javna preduzeća, koja su po pravilu monopolisti, su u poslednjih godinu dana napravila dve milijarde evra dugova. Zato država treba da se ratosilja te imovine, da besplatno praktično reši pitanje restitucije, a imovina će kroz to vraćanje izaći na
tržište, što će joj povećati cenu", kazao je on.

I Slobodan Marković je rekao da se jasno vidi da će Vlada pokušati da napravi zakon koji neće biti zakon o restituciju nego o milostinji kroz vraćanje imovine u obveznicama. Prema njegovim rečima, stanje po pitanju restitucije je dramatično.

Marković je dodao da je EK još 2007. Srbiji jasno stavila do znanja da nema pravo da daje obveznice već da restitucija mora da bude naturalna. "Ako se zna da je Slobodan Milošević izvršio deo restitucije poljoprivrednog zemljišta, onda izgleda da su demokratske vlasti u Srbiji ne samo najgore u jugoističnoj Evropi već da su gore i od Miloševićevog režima", kazao je on.

Ocenjujući da je pitanje restitucije skandal koji će zaustaviti evropske integracije, Marković je kazao da se očekuje da Srbiju tuži 100.00 građana pred sudom u Strazburu, ako bude usvojeno rešenje da se restitucija obavi kroz obveznice.

On je dodao i da će proces restitucije, imajući u vidu iskustva zemalja u okruženju, trajati izmedju 10 i 20 godina, što znači da država treba da godišnje plaća izmedju 150 miliona i 300 miliona evra. "Taj deo može da se nadomesti jer će za nekoliko godina isteći obaveza vraćanja stare devizne štednje, tako da se isplata obaveza prema građanima može samo nastaviti", kazao je on.

   

Taler: Restitucija obavezna, ali oprezno s njom

Potpredsednik Grupe prijatelja Srbije u Evropskom parlamentu Zoran Taler iz Slovenije izjavio je da bi Srbija u sprovođenju restitucije trebalo da izbegava vraćanje nacionalizovane imovine u naturi. Taler je za Dnevnik rekao da je to iskustvo drugih zemalja bivšeg komunističkog bloka, koje su sprovele restituciju.

Vraćanje imovine u naturi i vraćanje naslednicima dovodi do novih nepravdi, do teških problema i sudskih procesa koji traju čitavu deceniju. "Stoga je najbolje ići na ograničenu novčanu nadoknadu živim žrtvama nacionalizacije", ocenio je Taler.

Prema njegovim rečima, restitucija bi trebalo da bude značajan korak u sprovođenju pravde, za šta je potrebna politička volja.