Biti prorok u svom selu

Autor: Dragana Nikoletić

Svaka od mnoštva figura “izranavljenih” udarom dleta, ima svoju, a univerzalno razumljivu priču, i nju vajar rado pripoveda, premećući komadine drveta kao da su igračke. “Ja je samo pipnem, a ona sama ide, iako je tvrda kao kamen, a teška kao čelik“

Njegove skulpture su brutalne, nabijene energijom života i istinite do kraja, u izrazu metaforične bilo da pričaju o ljudima ili životinjama. Isklesane grubim potezom, a nekad “samo” suptilno nagoveštene, smeštene su ispred najpoznatijih svetskih muzeja i ilustruju enciklopedije, proslavljajući ime vajara Milana Stanisavljevića, ali i zemlje koju predstavlja.

On je deo antologija ne samo naivne umetnosti, kojoj po formalnom obrazovanju pripada, već i preseka ukupnog savremenog stvaralaštva, gde ga svrstavaju kvalitet i način rada. Zbog njegovog osobitog poteza i onog što njim saopštava, hvalom ga obasipaju akademici, kustosi, kritičari, kolege, od Ivana Tabakovića, preko Ota Bihaljija Merina, do Nikole Kusovca. Reprodukcije njegovih dela su često na naslovnim stranama monografija ili ih stručnjaci „navode“ uporedo s Pikasovim.

Da biste pročitali članak, morate biti pretplatnik.

Prijavite se svojim korisničkim imenom i šifrom da biste pristupili ovom tekstu.