Bušatlija smatra da će novac od prodaje Telekoma u svakom slučaju završiti u potrošnji uprkos tvrdnjama držanih funkcionera da se to neće desiti. „Vi navodno investirate, ali u nešto što vam ne donosi profit. To znači da ste taj novac potrošili, da je on otišao u potrošnju. Dinkićev pristup iziskuje da se napravi nova organizacija, razvojni fond, u koji bi trebalo da se sliju pare od prodaje Telekoma i da po njemu idu investicije, ali kad pogledate strukturu onog što je Verica Kalanović predložila kao investicije, nijedna od tih stvari u stvari nije investicija. Kapitalna investicija je investicija u infrastrukturu. Deo predviđen za sanaciju jednog dela železnice praktično nije investicija zato što to nije gradnja kapaciteta, već investiciono održavanje koji za cilj ima da postojeću infrastrukturu digne na upotrebljiv nivo“, ocenjuje Bušatlija i dodaje da se ni regionalni putevi, koje je ministarka za NIP Verica Kalanović predložila kao projekte koji će biti finansirani novcem od Telekoma, ne mogu smatrati investicijom jer ne mogu da vrate pare koje su u njih uložene.

„Investicija je isključivo nešto što će doneti profit“, kaže Bušatlija.

Nemoguće obezbediti kontrolu i transparentnost trošenja budžeta

Komentarišući drugi pristup, koji je predložila Ministarka finansija Diana Dragutinović, a koji predviđa da novac od prodaje Telekoma uđu u budžet, Bušatlija je rekao da te pare, posmatrano kroz zakonski okvir, svakako jesu budžetski prihod.

„Prodaja državne imovine pripada budžetskom prihodu. Tek kad uđu u bužet, ta sredstva bi mogla da budu raspoređena kroz budžet za sledeću godinu u nešto novoosnovano, što Dinkić zagovara. Prodaja Telenora se tako završila. Pare su preko budžeta završile u NIP-u. Obrazloženje Diane Dragutinović je problematično jer doslovice se kaže da će, ako taj novac uđe u budžet, biti sasvim transparentno kako se taj novac troši. Ne znam na koji način ona misli da napravi transparentnim jedan proces koji je zamračen poslednjih 10 godina. Kod nas se budžet kreira bez jasne definicije stavki, samo se grupiše trošak. Dakle, nije transparentan odmah na početku“, ocenio je Bušatlija.

Prema njegovim rečima, transparentnost i kontrolu budžetske potrošnje nemoguće je obezbediti jer ne postoje kapaciteti za takvu kontrolu s obzirom na to da je državni revizor u proteklom periodu uspevao da pokrije tek 20 odsto ministarstava i njihove potrošnje. Prema mišljenju našeg sagovornika, veliki problem predstavlja i nedostatak završnog računa budžeta.

„Mi ne poznajemo nešto što je tekovina demokratije, a to je završni račun budžeta. Njega mora da utvrdi Skupština, a to se nije desilo nikad, makar ne tokom poslednjih 10 godina. Takođe ne znamo ni za instituciju kontrole budžetske potrošnje jer država onemogućava svoj organ, državnog revizora, da se tako ustroji da može da nadzire potrošnju budžeta“, kaže Bušatlija.

Građani da ne očekuju mnogo od akcija Telekoma

Na pitanje šta će se dešavati s vrednošću akcija Telekoma koje će dobiti nešto više od 4,8 miliona građana Srbije, Bušatlija smatra da građani od toga ne mogu mnogo toga da očekuje. „Ne postoji dovoljno kupaca. Ako se u slučaju Telekoma na tržište izađe s 2,5 milijardi evra vrednosti, a 15 odsto tih akcija je oko 300-400 miliona, otkud novac da se trguje akcijama? Njima samo mora padati cena na ovakvom tržištu kakvo imamo. Cena mora da bude isključivo posledica trgovanja, a ovde ne postoji dovoljno kupaca“, rekao je Bušatlija.

On je dodao da izlazak kompanije na berzu ništa ne znači jer firma može kroz knjigovodstvenu vrednost, koja je fiktivna vrednost i nema veze s tržištem, da odredi početnu vrednost akcija, ali je pravu cenu moguće dobiti tek posle obimne trgovine na tržištu. „Ozbiljna obimna trgovina praktično ne može da se ostvari u društvu koje je u recesiji i koje će još dugo vremena biti u finansijskoj krizi“, rekao je Bušatlija.

Ne prodavati mrežu Telekoma

Bušatlija je podsetio da u slučaju Telekoma postoji i dilema da li se procena vrednosti odnosi i na infrastrukturu, odnosno na mrežu koja je u posedu te kompanije. „Ako je i mreža predmet prodaje, onda to praktično onemogućava konkurentan razvoj fiksne telefonije jer ako je privatnik u posedu fiksne mreže, onda on uslovljava cenu svim ostalim operateru i Telenoru, recimo, ništa ne vredi licenca ako mora da plaća troškove prenosa i da ih prebacuje na račune klijenata. Ne bi se smelo dozvoliti da država otuđi i mrežu jer ona mora da bude garant jednakog pristupa svim operaterima toj mreži“, rekao je Bušatlija.