„Ne znam kada ću se ženiti, ali kad postanete direktor Srbijagasa, naglo postajete lepši, bolji i pametniji“, izjavio je nedavno generalni direktor tog javnog preduzeća Dušan Bajatović. I da zlo bude veće, verovatno je u pravu. Pri tom imam utisak da je želja da se postane „lepši, bolji i pametniji“, naravno uz stranačku lojalnost, kao nešto što se podrazumeva, možda bila i važnija od profesionalnih kvaliteta i prilikom izbora ne samo mnogih državnih funkcionera, već i direktora, predsednika i članova upravnih i nadzornih odbora javnih preduzeća u Srbiji.

I svi su oni postali „lepši, bolji i pametniji“, svakako i bogatiji, jer su plate u javnom sektoru u Srbiji godinama unazad veće nego u privatnom. Nažalost, većina firmi na čijem su čelu nisu u međuvremenu postale ni bolje, ni bogatije.

Iskreno, voleo bih da je bilo upravo suprotno. Ne zato što sam sujetan ili ljubomoran, već nekako verujem da bi svima bilo bolje da javna preduzeća konačno prestanu da gomilaju gubitke, koji će jednog dana, kada prestane igra žmurke, morati da se „ispeglaju“. I već sada je jasno ko će to morati da plati. Svi koji u međuvremenu nisu mogli ni da dobiju priliku da postanu „lepši, bolji i pametniji“.

Ne znam da li to važi i za druge, ali se u poslednje vreme, posebno kako se bliži deseta godišnjica 5. oktobra, osećam prilično šizofreno. Pre izvesnog vremena, na granici sa Crnom Gorom uhapšen je valjevski slikar i ikonopisac Bogoljub Arsenijević Maki, koji se tereti zbog incidenata na mitingu protiv Miloševićevog režima 1999. Nekako u isto vreme sin pokojnog predsednika Marko Milošević oslobođen je optužnice, uz obrazloženje da je krivično delo koje mu se stavlja na teret zastarelo!?

Zato me nije nimalo iznenadila, čak mi je delovala kao logičan sled događaja, najava u medijima da će uz isto obrazloženje 13. (ko još veruje da je to baksuzni broj?) oktobra biti povučena i poternica za njegovom majkom Mirom Marković. Tim pre što je samo nekoliko dana ranije aktuelna vlast, na predlog koalicionih partnera iz SPS-a, imenovala bivšeg ustavopisca Ratka Markovića za predsednika Upravnog odbora Instituta društvenih nauka, a Mileta Ilića, bivšeg lidera niških socijalista, koji se tereti za krađu lokalnih izbora 1996, za predsednika Upravnog odbora Instituta za uporedno pravo.

Za razliku od Markovića, koji je, delom i pod pritiskom javnosti, najavio ostavku, Iliću to ne pada ni na kraj pameti. A i zašto bi? Pa, zar pre 14 godina nije radio mnogo gore stvari i nikom ništa. Pojeo vuk magarca. Na stranu što se osećam kao da me je neko, posle toliko godina, namagarčio. A vi?

U Srbiji se odavno ne isplati misliti sopstvenom glavom. Ako na kraju nemaš toliko sreće da ispadneš običan magarac, onda te proglase ili za „stranog plaćenika“ ili bar za „domaćeg izdajnika“. Ali, uvek će ti neka od „zainteresovanih strana“, inače „spremna za dijalog“, osporiti i samu pomisao da iznosiš sopstveno uverenje i mišljenje. Ne, to njihov mentalni sklop jednostavno ne dopušta ni kao mogućnost. I nije bitno što takav, isključiv stav više govori o njima. Oni diktiraju pravila igre. Dokle, bre?

Deset godina smo izgubili uzalud i ne pada mi na kraj pameti da naredne decenije ćutke gledam reprizu ove papazjanije. Pa taman pojedini zvaničnici i dalje mislili da vodim „privatni rat“ protiv njih, samo zato što su „lepši, bolji i pametniji“. Ne sporim da možda i jesu, ali čak ni to im ne daje za pravo da apriori tvrde da im je svaka ka’ Njegoševa.

Tim pre što nije. Dokle ćemo, na primer, slušati tvrdnje da u Srbiji nema ekonomskih razloga za poskupljenja? Znači li to da ima nekih drugih, neekonomskih? Psiholoških? I dokle će u Srbiji uspeh biti inflacija od osam odsto godišnje, ako se u susednoj Hrvatskoj, da dalje ne idemo, svi alarmi pale zato što se procenjuje da će ove godine cene ukupno porasti 1,5 odsto. A u Srbiji su toliko porasle samo prošlog meseca. I to, kako tvrde zvaničnici, bez ikakvih ekonomskih razloga. Šta bi se tek desilo da je bilo i ekonomskih razloga za poskupljenja.

Da zlo bude veće, izgleda da bi uskoro moglo biti i ekonomskih razloga. Za razliku od većine ovdašnjih zvaničnika, koji uporno ponavljaju da je Srbija izašla iz recesije, hrvatski biznismen Emil Tedeski, direktor Atlantic grupe i novi suvlasnik slovenačke kompanije Droga Kolinska, upozorava da bi stanje u kome se trenutno nalaze privrede iz regiona uskoro moglo biti još gore nego što je danas. „Još nismo dodirnuli dno“, poručuje Tedeski.

Mnogi u Srbiji su, međutim, uvereni da dublje ne može. Ispod je, kažu, samo blato, takoreći đubre. Idealan ambijent za nastanak bezbroj novih „farmi“.