Leta 2010. godine, tek nešto manje od dve decenije od formalnog nestanka SFRJ od kada datiraju poslednja relevantna mapiranja vinskih rejona i regija u Srbiji, nadležno Ministarstvo otpočelo je stvaranje novog Nacrta pravilnika o rejonizaciji vinogradarskih područja, koji bi trebalo da zameni onaj iz jugoslovenskih vremena... On bi trebalo da dodatno normira oblast vinarstva, poboljša klasifikaciju (vina sa i bez geografskog porekla), odnosno da uspostavljanjem granica vinogradarskih područja, definiše dozvoljene i preporučene sorte, njihove prinose, kako bi se poboljšao kvalitet finalnog proizvoda, ali i olakšao izbor potrošačima. Do kraja 2012. godine ovaj posao bi trebao da bude i okončan.
Iako se može učiniti da pomalo kasnimo za stvarnošću, ljudi iz ministarstva poljoprivrede, uveravaju nas da smo u stvari toliko odmakli: „da Hrvatska i Bugarska od nas prepisuju zakonska rešenja.“
Sve se to čuje u zemlji u kojoj je: vinograda šest puta manje, a pije se pet puta manje vina nego pre samo dve decenije, dok je od te mizerne potrošnje tek svaka četvrta boca - domaćeg porekla. Samo od pomenute Hrvatske po broju autohtonih sorti, kvalitetu sadnog materijala, tehnologiji proizvodnje i pakovanja, marketinga ali i po potrošnji domaćeg i vina uopšte, Srbija toliko zaostaje da su i cifre suvišne.
Dogodilo se to nedavno, na „promociji početka rada na novoj rejonizaciji u Privrednoj komori Srbije, čije odeljenje za poljoprivredu istini za volju, ulaže prilične napore da uspostavi kontakte naših vinara sa svetom što kroz predstavljanje na internacionalnim smotrama vina, ali i kontaktima sa etabliranim evropskim stručnjacima i proizvođačima. Ipak, na pomenutom skupu pored obećanja da će sve uskoro biti završeno, nije prosleđeno ništa od konkretnog materijala, a došla je do izražaja i činjenica da se pojedini predstavnici vinarija otvoreno ne slažu sa idejama koje su čak i samo usmeno predstavljene - poput na primer naziva pojedinih rejona i vinogorja.