Pred nama se nižu redovi razorenih kuća na tvrdoj, kamenitoj zemlji u Kabulu; u pozadini ovog sivog prizora, visoke su stene planinskih venaca, vrhova zabeljenih snegovima. Jedan muški glas, iz off-a, govori nam: „Rat je otkako sam se rodio. Stalno bombarduju Avganistan. Rusi, Karmal. Ili, ko zna... možda SAD. Stalno je rat, nema mu kraja. Kako da obnove Avganistan?“ Posle ovog pitanja, kadar se završava zatamnjenjem, a sledeći se otamnjuje otkrivajući nam, u krupnom planu, šarenu glavu i raskuštrano perje jednog petla spremnog na borbu. Sliku hladnog, sivog, mrtvog pejzaža sa ruševinama, smenjuje živopisni portret jednog petla koji se ubrzo hvata u koštac sa drugim; opustošeni, postapokaliptični predeo, pred očima nam je bljesnuo poput same smrti, da bi, odmah zatim, u sledećem trenu, sledećem kadru, zaživeo u jarkim bojama uskomešanog klupka dva petla, združena u međusobnom obračunu. Ta pulsirajuća hrpa, sa koje leti perje, izgleda kao krvavo srce sivog, sivog i crnog, zlokobnog pejzaža sa ruševinama – nekakav dah života koji se, gušeći drugi, bori za sebe. To, u stvari, predstavlja izvanredan sinematički nagoveštaj i ilustraciju sadržaja koji je posredi u ovom dokumentarnom filmu: ustrajnu ljubav između žene i muškarca, uskraćenu običajima i okolnostima.

Da biste pročitali članak, morate biti pretplatnik.