Predsednik UEFA Mišel Platini napisao je u uvodnom komentaru studije da su ti podaci dokaz da je fudbalu neophodan i finansijski fer-plej. Prvi čovek evropskog fudbala zalaže se za rigoroznu kontrolu finansijskog poslovanja klubova, a neki analitičari smatraju da je iza svega njegova ideja o uvođenju neke vrste “seleri kapa” po ugledu na NBA, odnosno uspostavljanje maksimalne sume koja može biti potrošena na angažovanje igrača.

 

Analiza pokazuje da najviše duguju najmoćniji klubovi i najjače lige, oni koji najviše zarađuju. O slučaju Manchester United, čiji dug dostiže 815 miliona evra, nedavno je bilo reči na stranicama ovog magazina, ali popularni engleski klub nije izuzetak. Engleski klubovi, sa oko četiri milijarde duga, akumuliraju 56 odsto zaduženja evropskih klubova. Sledi španska Primera, čiji klubovi zajedno duguju oko milijardu evra, a na trećem mestu je italijanski Kalčo, s minusom od 500 miliona.

 

Relativno skroman gubitak od 100 miliona imaju nemački bundesligaši, a iznad crte, odnosno s pozitivnim poslovanjem, su francuski i holandski klubovi, koji su u sezoni 2007/08, na koju se odnose podaci, zaradili po 185 miliona, pre svega prodajom igrača. Istovremeno, engleski i španski klubovi, pre svih Real Madrid, potrošili su po 385 miliona na kupovinu fudbalera.

Studija dalje otkriva da 60 odsto rashoda klubova odlazi na plate igrača. Povećanje rashoda za plate nije bilo praćeno povećanjem prihoda, koji su ostali na 11,5 milijardi. Osnovni izvori prihoda su televizija, 4,1 milijardi, sponzori, 2,8 milijardi, ulaznice, 2,6 milijardi, i prodaja dresova i suvenira, koja donosi dve milijarde.

Privatnici najviše duguju

 

Vlasnička struktura evropskih fudbalskih klubova je prilično šarolika. U Engleskoj su svi privatni, slično je i u Italiji, s tim što su neke velike kompanije, opet u privatnom vlasništvu, u nekim slučajevima uključene u finansiranje klubova. U Španiji su klubovi uglavnom privatni osim najvećih (Real Madrid, Barcelona, Atletic Bilbao). Nije nepoznat ni mešovit tip vlasništva (privatno, opštinsko, ili u saradnji a lokalnom industrijom, poput Bayera u Leverkuzenu, ili Sošoa, iza kog stoji Peugeot), u Nemačkoj i Francuskoj.

 

Ekonomski status klubova umnogome zavisi od nekretnina koje poseduju. Studija o kojoj je reč otkriva da je samo 17 odsto evropskih klubova vlasnik stadiona na kojima igra, i to je, posebno u slučaju Real Madrida ili Barselone, garancija pred kojom svaka banka rado daje nove kredite bez obzira na neisplaćene stare. Oko 66 procenata evropskih stadiona je u vlasništvu države, odnosno lokalne samouprave, što je s jedne strane dobro, ali s druge i nije jer se zavisnost od lokalne vlasti neretko pretvara u politički uticaj na klubove.

Uočljivo je da najviše duguju klubovi, engleski i španski, koji su gotovo stoprocentno u privatnim rukama. U jednoj analizi koju je ovih dana objavio londonski Gardijan stoji da ogromni dugovi engleskih klubova proizlaze iz sistema kupoprodaje uz pomoć dugoročnih kredita koji se vraćaju iz tekućih prihoda, ali se, normalno, dug knjigovodstveno vodi kao pasiva. Vlasnici engleskih klubova su, osim Engleza, Rusi, Amerikanci, arapski šeici...

Svi su, izuzev Romana Abramoviča (Chelsea) kupili klubove uz pomoć kredita. Liverpool je zbog duga od oko 300 miliona evra bio prinuđen da zamrzne projekat o novom stadionu na istom mestu na kom je legendarni Enfild. Jedna škotska banka traži hitni povratak kredita od 115 miliona evra i nije isključeno da će „crveni“ morati da prodaju neke od najboljih igrača, poput Fernanda Toresa, da bi olakšali nezavidnu finansijsku situaciju.

Licence za Evropu

UEFA od pre nekoliko godina ima sistem licenci bez kojih je nemoguće igrati evro-kupove. Licence se izdaju ne samo na osnovu tehničkih uslova (stadion, svlačionice, teren, uslovi za novinare itd.) već i na bazi finansijskog stanja. Među klubovima koji nisu prošli taj filter bili su i engleski ligaši Portsmouth i West Ham, a od naših klubova pre nekoliko sezona odbijen je Voždovac.

 

U sezoni 2007/08. UEFA je izdala 732 licence, a 54 odsto klubova objavilo je gubitke na kraju fiskalne godine. Prvih 20 na listi gubitnika otišlo je u minus za 735 miliona evra, pre svega zbog plata čiji rast ne prati povećanje prihoda, posebno u krizi kakva je poslednje dve godine prisutna svuda.

 

Ima li, posle ovih zabrinjavajuće “crvenih brojki”, spasa fudbalu ? Naravno da ima jer da nije reč o tako atraktivnom i u suštini vitalnom biznisu ne bi toliko bogatih ljudi ulagalo u najpopularniji sport. Izlaz je u onom što pokušava da sprovede Platini, a to su racionalno i transparentno poslovanje, kontrola troškova, suzbijanje kriminala (nameštanje utakmica u saradnji s kladionicama)... Prihodi su još enormno veliki (recimo, engleski premijerligaši dobijaju linerano 122 miliona od centralizovanih TV-prava, dok nemački klubovi po istom osnovu zarađuju 79 miliona), ali problem su rashodi, često nekontrolisani.

Studija UEFA takođe stimuliše “proizvođače talenata” da stvaraju i izvoze igrače i u tom kontekstu, uz Francusku i Holandiju, pomenuta je Hrvatska. U tom aspektu ne stoji loše ni Srbija, samo je Partizan poslednjih godina “izvezao” Sulejmanija, Gulana, Jovetića, Tošića, Ljajića za nekih 25 miliona evra, ali medalja ima i drugu stranu jer prodaja omogućava ekonomski opstanak, ali slabi tim, koji ne uspeva da se domogne Lige šampiona koja bi za bilo koji naš klub bila ogromna finansijska injekcija.

Ali, što bi se reklo, ne mogu i jare i pare. Najgore je kad nema ni jednog ni drugog.