Otuda i ne čudi što je Jorgovanka Tabaković, poslanica SNS, sa još nekim stranačkim kolegama, mirno pratila sve što se na Kopaoniku dešavalo od 9. do 11. marta. Bez jake potrebe da se javlja za reč i „ubacuje klipove u točkove“ . Uostalom, za to su ministri jedni drugima bili sasvim dovoljni.

 

To je i ključni razlog zašto ni tri dana rasprave, koja se protezala do dugo u noć, nisu bila dovoljna da se razveje magla u glavama privrednika. Utisak je da je ona bila gušća nego na Pančićevom vrhu, jer neki od biznismena nisu ni krili da su sa Kopaonika otišli zbunjeniji nego što su tamo došli. U povratku jednostavno nisu znali čemu da se nadaju. Još manje kako će izgledati novi model rasta, preko potreban Srbiji za izlazak iz krize.

Istini za volju, na Kopaoniku je razvejana bar jedna nedoumica. Za razliku od nekih članova svog kabineta, koji uporno tvrde da je Srbija već izašla iz recesije, ili samo što nije, premijer Cvetković smogao je snage da prizna da nema nijednog pouzdanog parametra na osnovu kojeg bi se to moglo zaključiti. Priznao je, takođe, da su u prva dva meseca prihodi budžeta bili za 8,5 milijardi dinara manji od planiranih.

Uostalom, kako bi drugačije i moglo biti ako fiskalne račune svojim gostima ne izdaje ni picerija, koja je udaljena samo nekoliko desetina metara od dvorane u kojoj su članovi Vlade učesnicima „srpskog Davosa“ obrazlagali svoja rešenja za ubrzavanje privrednog rasta!? Verovali ili ne, ispostavilo se da je u toj piceriji lakše dobiti besplatno piće na „račun kuće“ nego fiskalni račun.

Podbačaj državnih prihoda, izgleda, nije preterano zabrinuo neke od ključnih ljudi u Vladi. Da jeste, teško da bi bilo ko od ministara predložio nove mere, bazirane isključivo na dodatnim podsticajima iz budžeta. Uostalom, ako para nema ni za planirane rashode, gde će se naći novac za subvencionisanje najavljenih dugoročnih keš kredita u dinarima?

Nema dileme da bi zagovornicima ove ideje najviše odgovaralo da se za taj iznos poveća manjak u državnoj kasi. U suprotnom, morali bi da se krešu neki drugi rashodi. A dosadašnje iskustvo je nebrojeno puta pokazalo da se najlakše smanjuju sredstva za investicije. To je za vlast, ili bolje rečeno za njen rejting, daleko bezbolnije od kresanja tekuće potrošnje. Na stranu što je to siguran put da se izlazak iz krize uspori i odloži. U nedogled, kao i strukturne reforme.

Ako je već tako, pre nego što se krene u avanturu sa keš kreditima, trebalo bi podvući crtu i videti koliko će to da košta poreske obveznike. Najavljeno je da će se subvencionisani keš krediti odobravati na maksimalni iznos do 300.000 dinara, uz kamatu od oko osam odsto. Iako se niko od bankara još nije javno izjasnio o ovoj ideji, u neformalnim razgovorima ne kriju da bi teško ušli u ovakav aranžman ako im država iz budžeta ne isplati dodatnu kamatu od bar 10 procentnih poena. Ukoliko bi 300.000 građana iskoristilo tu mogućnost, oni bi mogli da se kod banaka zaduže za 90 milijardi dinara. Radi lakše matematike, krajnje pojednostavljeno, država bi za te kredite iz budžeta morala za subvencionisanje kamata da obezbedi devet milijardi dinara.

Ispada da bi ovakvi keš krediti svakog građanina Srbije koštali više od 1.000 dinara. Ako bi se taj teret podelio samo na oko dva miliona zaposlenih, svako od njih bi za subvencionisanje keš kredita trebalo da plati po 4.500 dinara. Pita li njih neko šta misle o tome?

I to nije sve. S obzirom na to da tih para nema u budžetu, država bi morala da se dodatno zaduži za devet milijardi. Pošto trenutno novac pozajmljuje uz kamatnu stopu od skoro 10 odsto, poreski obveznici moraće da plate još skoro 900 miliona dinara na ime kamata za taj dug.

Pri svemu tome sasvim je neizvesno kakve će efekte takvi krediti imati na privredni rast. Ministar Dinkić veruje da će oni podstaći tražnju za domaćom robom. Automatski, po toj teoriji, to će motivisati srpska preduzeća da povećaju proizvodnju, a prodajom te robe korisnicima keš kredita u budžet će se sliti više novca od PDV-a. Na prvi pogled bi se moglo reći da je to prava formula.

„Kvaka“ je u tome što nema apsolutno nikakve garancije da će se desiti baš to i da keš krediti neće biti potrošeni na kupovinu uvozne robe. U tom slučaju samo bi se produbio ionako golem jaz između uvoza i izvoza, a veća tražnja za uvoznom robom pojačala bi i tražnju za devizama, pa samim tim i pritisak na kurs. Sada je vreme da se o tome misli. Posle će biti kasno da se kuka što evro vrtoglavo raste i „kvari“ bilanse srpskih preduzeća.

 

Ima i onih koje najava subvencionisanih keš kredita nije nimalo iznenadila. Ona se sasvim uklapa u „populizam“, kojem su skloni neki članovi Vlade. Kritičare na takav zaključak upućuje ceo model. Oni tvrde da nimalo slučajno nije predviđeno jednogodišnje mirovanje obaveza korisnika ovih kredita. Tako će mnogi shvatiti u šta su se upustili tek kada bude kasno. Ili bolje rečeno, kada se, na sledećim izborima, vrate sa biračkih mesta.

 

Veliki broj privrednika intimno veruje da bi za Srbiju, na dugi rok, bilo možda najbolje sprovesti u delo predlog ministarke finansija da se paralelno poveća PDV i neoporezivi deo zarada, da se motiviše novo zapošljavanje i legalizacija dela sive ekonomije. Malo je, međutim, onih koji veruju da će se to desiti. Nije slučajno i sama ministarka kazala da je to njen lični stav. Za tako nešto očito nema dovoljno saboraca u Vladi. I ranije je ministarka finansija ostajala usamljena, pa zašto bi ovoga puta bilo ko poverovao da će biti drugačije?

Konačno, umesto da nude nove subvencije na teret poreskih obveznika, bilo bi mnogo uputnije da se svi u Vladi zapitaju šta im valja činiti ako se ne poboljša priliv novca u budžet. Ukoliko se trend iz prva dva meseca, tokom kojih su prihodi podbacili za 8,5 milijardi dinara, nastavi do kraja godine, državna kasa ostaće kraća za pola milijarde evra u odnosu na plan. Pa, sa čime će se onda finansirati novi podsticaji iz budžeta?