Još jednom je trijumfovala politika mrzovolje i teranja inata, demonstriran manir beogradskih „dušebrižničkih kabineta“ da lošu situaciju učine još gorom. Pa sada nije najvažnije šta su ovim potezom Koštunica i Tadić dobili, već koju će cenu kosovsku Srbi platiti.

Zapravo, nije 17. novembra toliko pobedio bojkot koliko strah ljudi da bi ubacivanjem glasačkih listića načinili neoprostiv greh prema „nacionalnim i državnim interesima“ Srbije onako kako ih vidi i tumači njen pregovarački tim. Nedeljama pre izbora, „suptilno“ je stvarana nepodnošljiva psihoza „prkosa i otpora“, „emisari“ su sistematično „obrađivali“ srpsko biračko telo. Bilo je tu, kažu svedoci, svega i svačega: pretnji „kosovskim prokletstvom“, opomena da bi izlazak na birališta bio „srpski glas za Tačija i Haradinaja“, išlo se maltene od vrata do vrata uveravanjem da se bojkotom položaj Srba neće pogoršati, već, naprotiv, Kosovo sačuvati.

Strah je dobio na snazi „porukom“ iz Beograda da će svi oni koji budu glasali ostati bez minimalca, socijalne pomoći i zdravstvene zaštite, a o efektu etiketa „izdajnik“, „petokolonaš“, „šiptarske sluge“, da se i ne govori. Pa kako je „neko“ procenio da ni taj oblik psihološkog pritiska i potpirivanja emocija nije dovoljan, sa skupa Zajednice srpskih opština KIM (prema emisiji Peščanik B92) stiglo je „patriotsko uputstvo“ koordinatora (vladinog činovnika) opštine Klina, Stojana Dončića, da je „vreme da i mi Srbi postupimo kao Albanci“.

Da biste pročitali besplatan članak, dovoljno je da imate otvoren osnovni nalog na EMG