Jedni tu pravnu meru vole, drugi je izrazito ne vole. Štaviše, biće da joj je i ime izmišljeno tako da podseća na nekadašnje levičarske forme otpora dominaciji kapitala.

Šezdesetih godina prošlog veka, američki advokat Ralf Nader smislio je da okupi kupce automobila, onih kod kojih je konstatovana tehnička greška opasna po vlasnika vozila, i da u njihovo ime podnese kolektivnu tužbu protiv proizvođača vozila uz visok zahtev za odšetetu. Njegova “klasna” akcija pogodila je automobilsku industriju u najosetljivije mesto - u profite na račun sigurnosti vozača.

Dakako, odmah je postala omražena od strane industrijskih kompanija i omiljena među potrošačima. Mnogi su potrošači - čak iako nisu doživeli nesreću - dobili lepe pare kao odštetu, a advokat Nader je postao bogat i slavan, toliko da mu je voda ušla u uši, pa je čak dva puta pokušao da se kandiduje za predsednika SAD. Pokazalo se da takva akcija ipak nije dovoljna da bi neko postao predsednik države.

Predsednik Buš je 2005. godine, štiteći interese kompanija, poželeo da ukine ovu pravnu mogućnost, ali je, uprkos republikanskoj većini u Kongresu, uspeo samo da donekle ublaži njeno dejstvo. Preambula zakona kojim se reguliše ova materija ostala je netaknuta: “Class action predstavlja pravedan i efikasan metod kojim se rešavaju opravdani zahtevi mnogih tužilaca...” Ali, zato su uneta ograničenja ko i kada može podneti kolektivnu tužbu, a preneta je nadležnost na federalne sudove, manje okrutne prema kompanijama.

Uprkos tome, u 2006. godini broj tužbi porastao je za 37 odsto, čime je postavljen rekord. Štaviše, za Amerikom su se povele Austrija, Nemačka, Francuska, Švedska, Švajcarska, Holandija, Bugarska i, od pre desetak dana, Italija (interesantno je da italijanski jezički čistunci ne prevode termin “class action”).

Najpoznatiji je slučaj tužbe protiv duvanskih kompanija Philip Morris i BAT, koje su osuđene da tužiteljima plate odštetu od 145 milijardi dolara. Platile je nisu, jer brigade njihovih advokata pronalaze načine da odugovlače, pa možda i sasvim otklone realizaciju tužbe. Drugi su, ipak, platili, kao automobilske kompanije iz Detroita, zatim energetski kolos Enron - 7,1 milijardu dolara, telekomunikacijski World Com - 6,1 milijardu, farmaceutska kompanija Merck - 4,85 milijardi, pa najveći svetski distributivni lanac Wal Mart - 1 milijardu...

Naravno, tolike pare, toliki skandali i toliko drama poslužili su i za seriju holivudskih filmova, među kojima su najpoznatiji “Insider” sa Al Paćinom i “Civil Action” sa Travoltom u glavnoj ulozi.

Da biste pročitali besplatan članak, dovoljno je da imate otvoren osnovni nalog na EMG