Da će ostati bez svojih akcija, Ljubinka Pešić je shvatila istog trenutka kad joj je poštar na kućnu adresu doneo kovertu u kojoj se nalazila ponuda za preuzimanje „Apatinske pivare”. Naime, ponuđač -„Interbrew Central European Holding” odlučio se da zaokruži svoje, inače većinsko, vlasništvo i preuzimanjem još 0,99 odsto akcija malih akcionara celu firmu uzme u svoje ruke. Ponuda je tako sročena da će Ljubinka, bez obzira na to što je nameravala da svoje akcije ostavi deci u nasledstvo, morati da ih proda većinskom vlasniku.

Slična pisma – ponude stižu ovih dana na adrese mnogih građana Srbije koji se u spiskovima vlasnika srpskih kompanija vode kao mali akcionari.

– U roku od tri nedelje, protiv volje i prava, moraću da prodam akcije po ceni od 7.001 dinar. A ako na to ne pristanem, ponuđač će mi nasilno oduzeti ono što je moje vlasništvo i izbrisati me iz Centralnog registra. Zar je moguće da neko meni i preostalim malim akcionarima može da oduzme ili otuđi našu svojinu? – pitala se Ljubinka.

Kako stvari stoje – izgleda da može. I to po zakonu. Naime, članom 34. Zakona o preuzimanju akcionarskih društava („Službeni glasnik RS” 46/2006) predviđena je mogućnost prinudne kupovine, gde se navodi da ponuđač koji je stekao najmanje 95 odsto akcija ciljnog društva može da preuzme preostalih pet procenata vlasništva.

Prema rečima Dragijane Radonjić-Petronjić, iz brokerske kuće „M&V Investments”, njene kolege iz „KBC sekjuritis”, preko koga se obavlja preuzimanje, ne rade ništa loše, niti su se ovim našli sa druge strane zakona.

– To je nešto što se u teoriji tržišta kapitala zove „squeeze out”, što bukvalno prevedeno sa engleskog znači – istiskivanje. U ovom slučaju reč je o istiskivanju malih akcionara kako bi većinski vlasnik mogao da koncentriše svoje vlasništvo i lakše upravlja celom imovinom – objašnjava naša sagovornica i dodaje da to nije izum srpskog tržišta kapitala, već da je to pravilo koje se primenjuje svuda u svetu.

Negde je, dodaje, taj prag preuzimanja spušten na čak 90 odsto. Bez obzira na zakonske odredbe, pitali smo stručnjake ko u ovakvim slučajevima štiti male akcionare koji imaju pravo da odlučuju o svojoj privatnoj svojini.

Milko Štimac, predsednik Komisije za hartije od vrednosti, iako ističe da njegov posao jeste da štiti privatno vlasništvo, ma koliko promila ono iznosilo, kaže da je u ovom slučaju reč o „prepisivanju međunarodnog prava”.

– Sve to ima smisla i ta pravila su uspostavljena tamo gde je akcionarstvo mnogo razvijenije. Cilj ovakve zakonske odredbe jeste koncentracija vlasništva, ali i smanjene troškova preduzeća. Zamislite neku veliku svetsku kompaniju čijih na primer jedan odsto akcija drži 100.000 akcionara. Koliko je samo košta okupljanje skupštine akcionara, na primer. Ovakvim zakonskim odredbama se omogućava efikasnije poslovanje većinskog vlasnika – objašnjava Štimac.

Na pitanje zašto većinskom vlasniku smeta neko ko ima jedva jedan odsto akcija, kad ionako nema pravo upravljanja, Štimac odgovara da postoje neke situacije u kojima može da dođe do ometanja u poslovanju.

– Mnogo je jeftinije firmi da bude zatvoreno, nego otvoreno društvo, odnosno da se povuče sa berze. U takvim situacijama može da se javi problem, jer manjinski vlasnici mogu da onemoguće većinskom da to učini. Kad je takav odnos snaga, mali akcionari u svetu čak nemaju ni pravo na dividende. Jer, nelogično je da neko ko ima 90 odsto firme, na primer, najvećim delom sam sebi uplati dividende. Taj novac se ulaže u proizvodnju. S druge strane, onaj ko ima svega nekoliko odsto akcija ne gubi ništa. Jednostavno može da uzme novac i kupi akcije neke druge firme – objašnjava Štimac.

Na pitanje zašto sada mnoga preduzeća biraju baš trenutak u kome je tržište kapitala palo za 70 odsto, a akcije gotovo obezvređene, Štimac odgovara.

– E, to je tržište. Svako sledi svoj interes. Sad je takav trenutak – kaže naš sagovornik.

Ekonomista Goran Nikolić ističe da se u ovom slučaju manjinski vlasnici štite cenom, koja se formira na zakonom predviđen način.

– Novac će im, pristali na prodaju ili ne, svakako leći na račun – ističe on.

Na sugestiju da su još neka velika preduzeća u poslednjih nekoliko meseci, otkako kriza drma Beogradsku berzu, objavila slične ponude za preuzimanje akcija, Nikolić odgovara gotovo identično kao Milko Štimac.

– Iz ugla preduzeća, to je potpuno logičan potez. Ako je tržište kapitala dotaklo dno, onda je za većinskog vlasnika najisplativije da akcije kupi onda kad su najjeftinije. Problem je, međutim, što u takvoj situaciji, mali akcionari nemaju izbora. Takav je zakon, a ponuđači se u ovom slučaju ponašaju u skladu sa zakonom. Propisi ne mogu da predvide lomove na tržištu kapitala, a očigledno je da velike kompanije sada to koriste – kaže Nikolić.