Pa ništa, Britanac nam je samo otvoreno rekao ono što smo oduvek znali ili bar naslućivali, a to je da je manja Srbija bliža Briselu. I Unija sa tim nema nikakav problem. Kaže još Vordsvort da bi zahtev Beograda za obnovu pregovora o statusu bio prazan gest koji bi za Srbiju značio konfrontaciju sa 22 članice koje su priznale nezavisnost pokrajine. Problem sa tim imaće srpska vlast koja je više puta eksplicitno poručivala da će ukoliko bude stavljena pred ovako neprijatnu dilemu - izabrati Kosovo. Sada je mantra „i Kosovo i EU“ na najozbiljnijoj proveri koja će pokazati da li ono što se ovde naziva državnom strategijom pati od nedostatka kursa ili snage da se na njemu ostane.

Ali, da se ne koristimo eufemizmima, kada u EU kažu Srbija misle na predsednika, kada Angela Merkel kaže Srbija misli na Borisa, kada Vordsvort kaže Srbija misli na Tadića. Jer, jednostavno godine fatalističkog gomilanja vlasti dovele su do fatalističkog gomilanja odgovornosti. Niko, na primer, ne očekuje od Cvetkovića bilo kakvu reakciju na Vordsvortovu bačenu rukavicu, jer je on naprosto metafora za apstinenciju od svega pa i od sopstvenog stava.

Opet, otrovni interpretatori rekli bi da je Vordsvort zapravo poruku uputio pretencioznom lideru jedne male zemlje da se može igrati samo po pravilima velikih ili se ne igra uopšte. Opet, nevolja za Tadića je što je sav svoj politički legitimitet stavio na samo jednu kartu - EU, uveren u iskrenost onih koji su govorili da se radi o dva koloseka. A kako sada stvari stoje toj politici bez alternative mora se naći bilo kakva alternativa.

Interesantno, Tadić je širokim ležernim zahvatom objasnio da to što neki ambasador ili analitičar kaže treba uzimati sa punom ozbiljnošću u analizama, ali da to ne znači da su pojedinačni stavovi i definitivni. Predsednik nam ovim očito želi sugerisati kako je izjava britanskog ambasadora izolovano mišljenje koje može, ali i ne mora da podrži njegova vlada. Kako da ne.

U međuvremenu, predsednik se zabavljao otkrićem da u Srbiji postoje i srednja klasa i nepristojno bogati. Problem je što mu niko od kabinetskih spin doktora nije rekao da ne postoji nepristojno već samo nezakonito bogatstvo, a da nepristojno može biti samo siromaštvo sa kojim je Srbija sve više na „ti“. Niko, takođe, predsedniku nije rekao da srednja klasa u Srbiji obitava još samo u državnim službama i bankama, a da ono što neki nazivaju intelektualnom srednjom klasom režije plaća zadužujući se po karticama kod one „bankarske srednje klase“.

I neće tu pomoći ni banalni optimizam profesionalnih donosilaca dobrih vesti koji svaki trzaj berze oglašavaju krajem krize, a činjenicu da država plaća Fijatu da dođe u Srbiji nazivaju investicionim podsticajem. Ali, sva ta priča trebalo je samo da posluži da se o Vordsvortu ne priča mnogo okolo, do neke nove dobre vesti.

Ta, mislim, dobra vest, stigla je iz Luksemburga i kaže da su ministri EU predložili početak ratifikacije Sporazuma o stabilizaciji i pridruživanju. Režimski mediji, naime, horski su pozdravili ovu dojavu proglašavajući Srbiji dopisnim članom EU, a premijer Mirko Cvetković požurio da nam kaže kako je kandidatura za članstvo u Uniji dogodine gotova stvar. Svi su prestali da škrguću zubima zbog Vordsvorta koji u istoj onoj izjavi nije zaboravio ni toliko čekani SSP.

„Podsećam da u Sporazumu o stabilizaciji i pridruženju EU-Srbija piše da se on ne odnosi na Kosovo, u skladu s Rezolucijom 1244. Moraćemo, dakle, rešavati takvu vrstu problema ili će biti posledica po proces evropskih integracija Srbije. Taj proces će svakako biti usporen“, kazao je britanski diplomata.

 

Vordsvort je, dakle, osim što je brutalno udario po drugom stubu srpske spoljne politike jasno stavio do znanja da relativizacija novog izazova nije moguća i da su Srbija i Zapad transatlantski partneri samo u pokušaju. Drugim rečima, ambasador u odlasku, baš kao što je to bio i Cobel kada je uputio sličnu poruku, odbacio je diplomatske rukavice i jasno kazao da je kosovska nezavisnost neupitna. I to je ono što je srpske političare, i pre svega Tadića dovelo u ozbiljan škripac.

Odjednom su postali taoci ustavnih preambula, koalicionih ustupaka i sopstvene retorike po kojoj je dilema Kosovo ili EU zapravo nepostojeća. Ali, sada je bar svima jasno da će odnosi sa međunarodnom zajednicom napredovati onoliko koliko Beograd bude spreman da odvoji Kosovo od drugih tema.

Sve ovo, opet, navodi na jednu pomisao, a to je da nijedna postpetooktobarska vlada nije imala iskrenu podršku Zapada. Jednostavno, gusti mrak Miloševićevog režima trebalo bi da je odavno isečen, ali evroatlantski partneri se ponašaju kao da se ništa nije dogodilo. Postoji, među nekim analitičarima uverenje da je Milošević pao prekasno ostavljajući Srbiju beznadežno za sva vremena van evropskih tokova, ali postoji i teorija da je pao prerano jer dezintergarcioni procesi na Balkanu nisu bili definitivno okončani. Ovo što sada gledamo liči baš na to, a kao samoubilačka strategija dolazi pokušaj da se vode ili još gore rešavaju nasleđeni problemi.

Šta bi, dakle, mogao biti odgovor srpskih vlasti i pre svega Borisa Tadića kako iza njih ne bi ostala gomila dobrih namera i jedan grandiozni poraz i koliko dugo Beograd može još opstajati na mantri bezuslovnog Evropljanina? Možda iracionalno, ali ovog trenutka kao jedino moguće rešenje nameće se odbacivanje strategije bleferskog šibicarenja i potreba da se po svaku cenu proces pred Međunarodnim sudom pravde dovede do kraja.

Bez relativizacije njegovog savetodavnog mišljenja kako je to prilikom posete Beogradu tražio američki potpredsednik Bajden. I sve to ne kako bi dokazali da je Kosovo deo Srbije, jer taj čamac je sa državnog broda mnogo ranije otkačio neko drugi. Mnogo više jer bi povoljan ishod pred Sudom Kosovo pretvorio u relaksirani provizorijum, a Srbima omogućio da se makar bez pratnje tenkova kreću u tom prostoru. Tražiti više od toga bilo bi pretenciozno.