Prihodi budžeta u prvom kvartalu od 144,3 milijarde dinara bili su, naime, jedva dovoljni za transfere organizacijama obaveznog socijalnog osiguranja i drugim nivoima vlasti, plate zaposlenih i za socijalnu zaštitu. Za druge namene ne bi ostalo ništa da nije bilo deficitarnog finansiranja.

Iako se u prvom kvartalu deficit budžeta zaustavio na „podnošljivih“ 21,4 milijarde dinara, Vlada Srbije i Ministarstvo finansija nemaju nimalo razloga za zadovoljstvo. Naprotiv. Takav deficit je, naime, pre svega posledica nižih kapitalnih rashoda, jer kasne infrastrukturni radovi, koji je trebalo da se finansiraju iz budžeta.

Mada to na prvi pogled blagotvorno deluje na javne finansije, u suštini za posledicu može imati i sporiji oporavak, pa samim tim i nižu stopu privrednog rasta. Kamo lepe sreće da je više para iz budžeta otišlo za finansiranje infrastrukturnih projekata, a manje u tekuću potrošnju. To je san svih pobornika istinskih reformi. A teško da će taj san postati java pre narednih parlamentarnih izbora. Redovnih ili vanrednih, sasvim svejedno.

Ali, da je, kojim slučajem, država u prva tri meseca potrošila četvrtinu od ukupno planirane 763 milijarde dinara za ovu godinu, manjak u državnoj kasi bi sa nepromenjenim prihodima do kraja marta premašio 53 milijarde dinara. Takvim tempom deficit bi do kraja godine narastao na više od dve milijarde evra!? Ili skoro sedam odsto bruto domaćeg proizvoda, što je dvostruko više od maksimalnog deficita, dogovorenog sa MMF-om.

Ovakva računica može biti i jedan od razloga zašto se žuri sa prodajom Telekoma. A, šahisti znaju da se u „cajtnotu“ vuku najgori potezi. Nema sumnje da je i većina članova Vlade Srbije svesna da bi najgore bilo novac od prodaje Telekoma spiskati za pokriće manjka u državnoj kasi. Zato svi redom poručuju da od toga ni dinar neće završiti u potrošnji. Uprkos tome, malo je onih koji se ne plaše da će baš kao i pre 13 godina pare od Telekoma biti proćerdane. U tom slučaju, novi guverner će morati da „poništava“ višak dinara u opticaju, a to podrazumeva rast, umesto pada referentne kamatne stope. Zbog toga bi poskupeli i krediti privredi i stanovništvu, što bi usporilo ionako traljav privredni oporavak.

Ako Vlada ne smanji rashode, a malo je verovatno da u vladajućoj koaliciji postoji spremnost za to, ili nepoveća prihode, što je na kratak rok ravno naučnoj fantastici, budžetski deficit mogao bi probiti dogovoreni okvir sa MMF-om od 102,2 milijarde dinara. Ukoliko se to desi, neće to biti problem samo za Vladu, već i za novog guvernera.

Fiskalna i monetarna politika, naime, deluju po principu spojenih sudova. Ako je prva ekspanzivna, druga mora biti restriktivna. Međutim, u sadašnjoj situaciji, kada se recesija bliži kraju, bila bi poželjna sasvim suprotna kombinacija, jer bi uz veću restriktivnost fiskalne politike, NBS mogla da nastavi da lagano popušta monetarne dizgine.

Takva kombinacija bi obezbedila kakvu-takvu makroekonomsku stabilnost, s tim što bi se povećana likvidnost bankarskog sektora, obezbeđena labavljenjem monetarnih stega, mogla upotrebiti kao „pogonsko gorivo“ za brži privredni rast. U suprotnom, ako država nastavi da povećava svoju potrošnju i ako se i kroz ekspanzivnu monetarnu politiku bude dolivalo „ulje na vatru“, ishod bi mogao biti katastrofalan, a svodi se na besomučnu trku cena i kursa.

Na takvu opasnost ukazuju i analize Instituta za tržišna istraživanja, po kojima svaki drugi privrednik očekuje rast cena svojih proizvoda u narednih šest meseci. S druge strane, niko od anketiranih ne razmišlja o pojeftinjenju, mada je zbog krize značajno smanjena tražnja za mnogom robom i uslugama, a nelikvidnost je poprimila razmere epidemije. Uz to, prema najnovijim podacima Udruženja banaka Srbije, u martu je za tri procentna poena, na 11,7 odsto povećan udeo kredita, sa čijom se otplatom kasni.

 

U svakom slučaju novom guverneru neće biti nimalo lako. Kao dosadašnji predsednik Saveta NBS, Dejan Šoškić je sigurno svestan izazova koji ga očekuju. Prednost mu je što je dobro upoznat sa načinom na koji funkcioniše centralna banka, a nesporno je i dobro teoretski potkovan.

Šoškićeve izjave, neposredno nakon formalne promocije u kandidata za guvernera, deluju ohrabrujuće. Ne toliko zbog najave da neće bitnije menjati monetarnu politiku, koliko zbog jasne poruke da će biti u stanju da se odupre političkim pritiscima. Stručna javnost je od njega to i očekivala, ali je dobro što je to glasno kazao i pre formalnog glasanja u parlamentu. Čisto da svi znaju sa kim imaju posla i da ne bi i novi guverner uskoro došao u situaciju da „iz ličnih razloga“ podnosi ostavku.

Većini građana ostaje nada da će, bez obzira na to hoće li biti izabran po novom ili važećem zakonu, on smoći snage da se odupre eventualnim političkim pritiscima i da, ako zatreba, „sakrije ključ“ kovnice novca u Topčideru. Čak i ako se nekome iz izvršne vlasti učini da je to jedini način za popravljanje rejtinga pre izbora.

Konačno, Šoškić je verovatno svestan da će na novom poslu nekome morati da se zameri. Jednostavno, nije moguće dopasti se u isto vreme svima, na jednoj strani uvozničkom lobiju i krupnim biznismenima, koji su se zadužili u evrima, a na drugoj izvoznicima. Prvima odgovara „jak“ dinar, a drugima snažan evro. No, i jednima i drugima, sada je valjda jasno da će stabilnost i snaga domaće valute, kako je to i Šoškić rekao, zavisiti od ponude i tražnje i mogućnosti domaće privrede. Dinar će, dakle, i dalje plivati, a smer i brzina ne zavise od toga ko je na čelu NBS.