Crna Gora gradi sistem male i otvorene ekonomije koja je podložna šokovima iz inostanstva koji su počeli da se osećaju još u septembru 2008. U krizi je najviše pogođen bankarski sektor, a potom industrija aluminijuma i čelika i prerađivačka industrija zbog pada svetskih cena, građevinarstvo zbog eksplozivnog rasta prethodnih godina, ali i turizam i tržište kapitala koje je imalo svoje probleme i pre eskalacije krize.

Teško možemo da predvidimo da li smo došli do dna. Bez obzira što imamo dosta pozitivnih signala, ne možemo prognozirati kad će kriza prestati. Inflacija je od septembra u padu. Specifičnost Crne Gore, premda to nismo očekivali, jeste da je nivo stranih direktnih investicija (SDI), zahvaljujući dokapitalizaciji Elektroprivrede Cne Gore, na nivou kao lane.

U bankarskom sektoru je visok koeficijent solventnosti. Samo dve banke su imale problem, sve druge su kroz dokapitalizaciju održale prihvatljiv koeficijent solventnosti. Banke na nivou sistema nisu značajno promenile nivo kamatnih stopa. U jednom momentu je kreditna aktivnost bila zaustavljena, dok sad možemo govoriti o suprotnom trendu. Pasivne kamatne stope su blago povećane što je rezultat politike banaka u privlačenju deponenata.

  Kakav je bio uticaj krize na naš bankarski sektor? Naša specifičnost je što smo se krajem prošle i početkom ove godine suočili sa negativnim posledicama enormnog kreditnog rasta. On je u 2006. bio 125 odsto, a 2007. čak 170 odsto, po čemu mislim da smo bili svetski rekorder. Ključni problem je što takav rast nije pratio rast kvaliteta upravljanja rizicima, odgovarajućom politikom podizanja kapitala i rezervi. Još jedna otežavajuća okolnost je što je Centralna banka radila na dva koloseka. Morali smo da se prilagodimo kroz podzakonsku regulativu koja je triput veća od zakonske i da se istovremeno borimo sa posledicama krize.

Pomoglo nam je što smo imali podršku matičnih banaka kad su njihove kćerke banke u Crnoj Gori bile pogođene povlačenjem depozita. Imali smo veliko povlačenje depozita uprkos punoj garanciji. Tek skoro smo mogli da utvrdimo šta je stvarno odliv depozita, a šta je rezultat nezdrave kreditne politike u nekim bankama i situacije da su banke zaustavile kreditiranje što je uticalo na to da deponenti počnu da troše svoj novac.

U decembru se odlilo više od 750 miliona evra depozita, a u suštini se radilo o 250 miliona evra. Ostatak je bio „prebijanje“ depozita i kredita, pre svega zbog politike fiktivnih keš kolaterala. Odliv depozita je deset odsto, kao, manje-više, svuda u regionu. Zaustavljen je pad nepoverenja. Privreda i građani troše iz depozita zato što je zaustavljeno kreditiranje. U toku je dokapitalizacija banaka, što mislim da će značajno doprineti oživljavanju kreditne aktivnosti.

Očekujemo oko 150 miliona evra kredita od KwF-a i EIB koje garantuje država što će značajno doprineti da se borimo sa posledicama krize. Potencijalni aranžmani sa Svetskom bankom i MMF sigurno bi pomogli rešavanju problema nelikvidnosti u budžetu. Kriza je pokazala gde je naš zakonski okvir ranjiv. Centralna banka planira izmene zakona o bankama, okvira za aktiviranje u slučaju zaštite depozita, stečaju i likvidaciji banaka. Razmišljamo da s obzirom na to da je crnogorska ekonomija eurizovana da eventualno iskoristimo međunarodna sredstva koja dobijemo da pomognemo likvidnosti banaka.

Pošto bi aranžman sa MMF-om delotvorno uticao na Crnu Goru, da li je takav bio u Srbiji i da li je sam po sebi dovoljan?

Radovan Jelašić: Bio je nužan, a da li je dovoljan to će vreme da pokaže. Mislim da ne treba uvek čekati MMF da nam kaže kakva je situacija, ali je očito bolje sačekati njih, pa onda ta institucija može da bude izgovor zbog čega se određene mere sprovode.

Pre krize smo imali visok obim adekvatnosti kapitala. Značajan obim hartija od vrednosti je emitovala NBS i on je na kraju septembra iznosio 245 milijardi dinara čime je NBS sterilizovala višak likvidnosti u sistemu i to nas je odbranilo, odnosno amortizovalo veliki deo eksternih troškova. Bankarski sistem je koristio te vrednosne hartije da bi se odbranio od eksternih šokova. I mi smo imali veliki problem sa odlivom štednje.

Klijent razume termine solventnosti, ili adekvatnosti kapitala samo kroz činjenicu da li može podići svoju štednju ili ne, što je bilo jako važno da se u oktobru obezbedi. Nije došlo do drastičnog smanjenje deviznih rezervi, država nije uložila ni dinar u bankarski sektor, a nije došlo ni do smanjenja obaveznih rezervi. Sigurno da je sistem pre krize bio nešto restiktivniji, ali se kasnije pokazao kao mnogo stabilniji.

Od 1.oktobra 2008. do danas smanjujemo nivo restikrivnosti i supervizije. Ne bih se čudio da se ta relaksacija dalje nastavi.

  Ranije, zavisno od mera NBS, obim kredita je rastao ili se smanjivao. Naš cilj je bio da se smanji nivo rasta, nikad da sprečimo kreditnu aktivnost. U aprilu ove godine ukupna suma kredita je ispod nivoa u septembru 2008, nezavisno od relaksacije koju smo sproveli. U maju je rast nešto veći, što znači da se kreditna aktivnost popravlja.

Svi nešto mnogo vole Kejnza i svi se sećaju samo dela da kad imate značajno smanjenje BDP-a, država treba da bude mnogo agresivnija u povećanju javne potrošnje, a niko se ne seća da je taj isti čovek pričao i da bi u dobra vremena država trebalo da štedi. Ne znam gde su bili svi ti ljudi pre nekoliko godina, svi su Kejnza tad zaboravili. Očito im se sviđa samo ovaj deo oko trošenja, samo je pitanje odakle pare za sve to.

Fiskalna politika se mnogo lakše prilagođava na lepa vremena, a kad treba da se donesu nepopularne mere onda je maksimum zamrzavanje plata s tim da se pusti da inflacija uradi svoj deo posla. Nisam omiljen kad kažem da će plate i penzije biti zamrznute do kraja 2010, što znači da će krajem iduće godine zarade biti realno manje za 12 do 14 odsto ako se ispuni zacrtana inflacija.

Vraćanje na prethodni nivo u Srbiji će trajati mnogo duže. Sačekaćemo da vidimo da li će to biti tri godine ili duže. Broj nenaplativih potraživanja i stopa nezaposlenosti će tek da se pogoršaju. Za ceo region se može reći da se radi o „prevremenim zemljama blagostanja“. Pitanje je koliko su sve ove države spremne da sprovedu strukturne reforme. Javna potrošnja je i dalje visoka. Trenutni problemi, gašenje požara, se dobro rešavaju kroz zaduživanje, ali nijedna država neće rešiti strukturni problem tako što ode po zajam u neku međunarodnu instituciju.

Petar Gošev: Analitičari kažu da fiskalne mere u krizi treba usmeriti na povećanje rashoda umesto na smanjenje poreza ili povećanje transfera. Da li se mere svetskih ekonomija mogu primeniti na male otvorene ekonomije sa visokom sklonošću ka uvozu?

U Makedoniji, izabrali smo denar vezan za evro, odnosno „de facto“, iako ne i „de jure“ fiksni kurs. Dosad se to pokazalo kao ispravna strategija, jer smo u 14-godišnjem iskustvu imali prosečnu inflaciju do 2,5 odsto. Pod ovim rešenjem fiksnog kursa, naš prostor za fiskalno stimulisanje trošenja je veoma sužen, jer svaki procenat povećanja fiskalnog deficita povećava procenat spoljnotrgovinskog deficita i deficit tekućeg računa, dodatno povećavajući pritisak na devizne rezerve Centralne banke. Zato nam savetuju da napustimo politiku odbrane deviznog kursa.

U tom slučaju vlada će imati veći prostor za trošenje i izvozna konkurentnost privrede će se povećati. Zasad kažemo „ne“ tom pristupu, jer poslednje obezvređivanje denara 1997. nije dalo rezulatat. Depresijacija denara potiče povećanje inflacije. Drugi razlog je što je ekonomija visoko eurizovana, većina kredita je u evrima ili je vezana za evro. Treće, ako krenete sa depresijacijom domaće valute ne možete je lako obuzdati. Da ne bi „dara prevazišla meru“, morate intervenisati iz deviznih rezervi i to će dovesti do toga da se zauvek odreknemo domaće valute